INTERVJU: Bojana Lekić, čelična dama srpske televizije: Zašto kurve zovemo starletama?

Za čeličnu lejdi, Hičkokovu plavušu, ženu s mudima, kako su je svojevremeno nazivali mediji dok je pred kamerama rešetala i propitivala raznorazne političare i moćnike – mogla bi da se iskoristi ona najstupidnija televizijska najava:

Intervju koji je objavio srpski newsweek.rs prenosimo u cjelosti:

“Sa Bojanom Lekić sedim u jednoj od najlepših kuća na Vračaru, kafani „Violeta“, i uz kafu putujemo kroz prošlost, analiziramo sadašnjost i pokušavamo da naslutimo šta nas čeka. Trenutno radi više poslova odjednom i, kao svaki perfekcionista kad oseti da nije sve pod konac, najpre se posvađa sama sa sobom. Mogla bi da proslavi i jubilej – 10 godina kako je nema na televiziji, a radila je na svim značajnijim, bila i autor i glavna i odgovorna urednica i direktorka. Sada je na čelu produkcije „Brendon“, koja se bavi konsaltingom, edukacijom i produkcijom. U završnoj je fazipripreme serijala „Buka i bes“.

Kako vam izgledaju televizije kad ste sa ove druge strane?

“Praksa u svetu je već decenijama da velike televizije budu nosioci dobrih projekataprivatnih produkcija. U pitanju je projektno finansiranje, pa su u srećnijim i bogatijim zemljama televizije naručioci određenih vrsta sadržaja i one diktiraju program, što je kod nas redak slučaj. To, ironijom sudbine, rade marketinške agencije i zato nam je televizijska slika takva kakva jeste – loša. S druge strane, televizije treba da razmatraju i prihvataju najbolje projekte koji dolaze iz privatnih produkcija. Kod nas se poslednjih godina, zahvaljući usvajanju medijskih zakona, konačno uvela, makar na papiru, ta kategorija projektnog finansiranja”, ističe Lekić.

“Realno nešto veće i ozbiljnije nije moguće uraditi u domenu informativnog i dokumentarnog programa bez donacija, odnosno tog projektnog finansiranja. Zasad, nažalost, ima samo nekoliko konkursa tokom godine.To su počeci, ali je i to dobar pomak. Ono što nije dobro je što se takvi konkursi, koji su jedan ozbiljan sajam ideja – lažiraju, sprovede na loš način ili zloupotrebljavaju u političke svrhe. Pa, kad im se neki projekat ili onaj koji ga radi ne dopada, onda ga, kao u neka grozna vremena devedesetih, svrstavaju u kategoriju domaćih izdajnika i stranih plaćenika. Imali smo slučaj da se u ovoj krajnje netransparentnoj i nedorečenoj privatizaciji medija događalo da nama nepoznati vlasnici lokalnih medija na konkursima dobijaju više para nego što su platili čitavu televiziju. Možda se nekome čini da je profitirao, ali to se uvek i uvek vraća kao bumerang. Žao mi je što nijedna naša aktuelna vlastnikad ne razmišlja o greškama koje su napravile one koje su bile pre nje, kao što isto tako ne pohvali nešto što su radile prethodne vlasti. Kod nas ne važi ona „gde ja stadoh ti produži“ u pozitivnom smislu. Svi se ponašaju kao da je svet nastao baš prekjuče, odnosno onog momenta kad su oni stupili na vlast”, ističe poznata novinarka.

Šta je „Buka i bes“?

“Jedan od projekata koji je prošao na konkursu i koji bi trebalo da se emituje na TV Prva tokom marta. Serijal od četiri epizode bavi se problemom maloletničke delinkvencije u Srbiji na informativno-analitički način, s mnogo dokumentaristike i filmskih rekonstrukcija. U pitanju je ozbiljna problematika s kojom se suočava ceo svet, a mi nemamo ni približno adekvatne odgovore na taj problem. Tom temom sam se bavila i proučavala je više od tri godine i skoro nisam srela čitav korpus zanimanja koja se bave ovim: od ljudi u policiji, centru za socijalni rad, zavodu za maloletnike, vaspitno-popravnom domu, maloletničkom zatvoru – koji su toliko posvećeni ovom problemu, ali su istovremeno na ivici depresije” kaže Lekić.

Po njenim rečima oni “dele isti osećaj nemoći da sistemski reše stvari i to javno priznaju. Upravnik vaspitno-popravnog doma u Kruševcu kaže da je prvi štićenik doma tamo došao jer je ukrao dvogled, a danas su tamo mladi ljudi koji su učinili desetine krivičnih dela, uključujući i ubistva. Smatrala sam da je to ekstremno važna oblast, da bismo između ostalog dokazali, kao što smo pokazali nekim prethodnim dokumentarnim serijalima, da nije tačno da građani gledaju samo jeftine i skaredne nazovimo šou-programe. Serijal „Pad haških begunaca“ je po epizodi imao više odmilion i po gledalaca. Dakle, publika hoće kvalitetne TV sadržaje”.

Dakle, ne stoji teza emitera raznih rijalitija da narod to traži, pa oni to rade zbog naroda.

“Ne sećam se da smo imali štrajkove publike gde su uzvikivali: „Želimo ‘Parove’ i ‘Farmu’“. Naprotiv, pisali su da ne žele takav program, makar da ne žele celog dana da se to emituje. To jesu programi koji ostvaruju dobar šer i rejting, gledani su, ali ako se pošteno uradi analiza, dolazimo do zaključka da „Parove“ uglavnom gledaju penzioneri, što je dosta ogavno i perverzno, ali nije nerazumljivo. Najveći broj tih penzionera nema mogućnosti da svoj život oplemeni na neki drugi način, osim gledajući televiziju koja im pravi društvo, jer ih ni porodica ne posećuje, pošto vitla na sve strane trudeći se da preživi”, tvrdi Lekić.

“Nijedan normalan čovek neće reći svojoj ćerki da je bolje da ne studira ili da radi neki pametan posao, bez obzira na to što će dobiti manje para, nego da ordinira na štajgi i prodaje sebe. Sa aspekta biznisa ti programi nisu opravdani.Tu su nekvalitetne reklame, ozbiljni oglašivači neće tu da se pojavljuju, a televizije manipulišu tom informacijom jer ih malo koštaju – samo puste kamere. To nisu jeftini programi u ukupnom zbiru, ali količina sati koju oni proizvedu na taj način im je isplativa. To je sve jedna biznis manipulacija”.

Nastavak intervjua pročitajte na newsweek.rs