PODGORICA: Kasni sat na Sat kuli

Ča­sov­nik na Sat ku­li u Sta­roj va­ro­ši ju­če je ka­snio sat vre­me­na. Ko je od­go­vo­ran za na­vi­ja­nje, a ovo­ga pu­ta i ka­šnje­nje, pi­ta­li smo Du­ša­na Pe­jo­vi­ća, ča­sov­ni­ča­ra ko­ji je go­di­na­ma bio za­du­žen za pra­vil­no ot­ku­ca­va­nje sa­ta – sr­ca Sta­re va­ro­ši i sta­re Pod­go­ri­ce. Dok je Pe­jo­vić o to­me bri­nuo ča­sov­nik je ra­dio kao švaj­ca­rac, a sa­da to ni­je ta­ko. Od pri­je ne­ku go­di­nu si­stem je di­gi­ta­li­zo­van.

Pe­jo­vić je jed­nom sed­mič­no na­vi­jao sat, pod­ma­zi­vao i či­stio zup­ča­ni­ke. Mo­rao je str­mim ste­pe­ni­ca­ma, du­gim 16 me­ta­ra, da se pop­ne da bi za­vr­šio po­sao i sat u sva­ko do­ba da­na i no­ći po­ka­zi­vao tač­no vri­je­me. Po nje­mu su go­di­na­ma Pod­go­ri­ča­ni na­vi­ja­li svo­je ča­sov­ni­ke.

-Te­ško je odr­ža­va­ti sat na Sat ku­li. Moj po­sao je bio pod­ma­zi­va­nje, či­šće­nje zup­ča­ni­ka, i na­vi­ja­nje. To sam ra­dio jed­nom sed­mič­no de­set go­di­na vo­lon­ter­ski. Pri­je me­ne o sa­tu su bri­nu­li Ba­jo Sta­nić i Mar­ko Đo­no­vić. Oni su bi­li sta­re saj­dži­je – re­kao je Pe­jo­vić.

Pe­jo­vić ka­že da je me­ha­ni­zam sa­ta ve­li­či­ne me­tar i po sa me­tar, te da ima dva te­ga.

-Te­go­vi su na­pra­vlje­ni od to­pov­skih đu­la. Si­gur­no u nji­ma ima de­set ki­lo­gra­ma. Ja sam od­u­stao od odr­ža­va­nja sa­ta, jer je to bio ve­li­ki po­sao i mo­rao sam bi­ti uvi­jek tu zbog na­vi­ja­nja. Svo­je­vre­me­no sam raz­go­va­rao sa ta­da­šnjim gra­do­na­čel­ni­kom Mi­o­mi­rom Mu­go­šom i pred­lo­žio da se sat sa­te­lit­ski na­vi­ja. Po­slu­šao me i mi­slim da su taj po­sao do­bi­li ne­ki mom­ci iz Pri­šti­ne ili No­vog Pa­za­ra. Od­ra­di­li su to do­bro i ni­je­su ni­šta po­vri­je­di­li, jer ne bi smje­li. Unu­tra po­sto­je dvi­je, tri ku­ti­je i sa sa­te­li­ta se sat na­vi­ja – is­ti­če Pe­jo­vić.

Du­šan Pe­jo­vić ima rad­nju ko­ju je po­vje­rio si­nu Ni­ko­li ne­da­le­ko od Sat ku­le. Pe­jo­vić tvr­di da se i da­lje ču­je sat.
-Kad u gra­du ni­je ve­li­ka bu­ka is­pred rad­nje ga ču­jem. Kad do­đem na po­sao uju­tro pri­je osam on­da se ču­je pa svo­je pro­vje­rim – ka­že Pe­jo­vić.

On is­ti­če da je pred­la­gao i da se sat kon­zer­vi­ra i za­šti­ti. Me­đu­tim, ni­je su mu iza­šli u su­sret.
-Sat bi tre­ba­lo kon­zer­vi­ra­ti. Ču­dim se da to ni­ko do sad ni­je ura­dio. Pred­la­gao sam ja to Mu­go­ši, ali ni­šta se ni­je pro­mi­je­ni­lo ko­li­ko znam. Ni­šta od svo­je isto­ri­je ne ču­va­mo, sve na­gr­di­smo. Pti­ce su ka­ta­stro­fu na­pra­vi­le unu­tra. Ko­li­ko god mre­ža­ma po­ku­ša­va­li da za­šti­ti­mo unu­tra­šnjost pti­ca na­đe pro­laz i uđe. Ne znam ka­kva je sad si­tu­a­ci­ja ta­mo jer odav­no ni­je­sam ula­zio, jer sam ključ vra­tio – ka­zao je Pe­jo­vić.

Pe­jo­vić ka­že da se o tom spo­me­ni­ku ma­lo zna, i sma­tra da bi dje­ca u osnov­noj ško­li tre­ba­la da po­drob­ni­je uče o nji­ma. Sat ku­la je me­đu ri­jet­kim gra­đe­vi­na­ma ko­ja je pre­ži­vje­la bom­bar­do­va­nje u Dru­gom svjet­skom ra­tu. Sa­gra­đe­na 1667. go­di­ne. Sa­gra­dio ju je tur­ski ve­zir Ha­dži-pa­ša Osma­na­gić. Sat je iz­ra­đen u Austri­ji, a zvo­no se ra­di­lo u Ita­li­ji, a to je bio po­klon po­ro­di­ce Pe­tra Kol­ba­ći­ni­ja ško­li ko­ja je bi­la iza Sat ku­le. Vi­si­na ku­le je 16 me­ta­ra.

Gdje je ključ?

Imao je Pe­jo­vić i ključ ka­ko bi ušao u Sat ku­lu, a sa­da mi­sli da je u Ko­mu­nal­nim uslu­ga­ma, jer se u zad­nje vri­je­me di­za­li­com pe­njao do sa­ta. Di­rek­tor Ko­mu­nal­nih uslu­ga Ra­do­i­ca Po­po­vić ka­že da ne­ma­ju taj ključ. Zva­li smo i se­kre­ta­ra za kul­tu­ru Ne­lu Sav­ko­vić Vuk­če­vić da bi pro­vje­ri­li gdje je ključ, me­đu­tim, ni­je sa ja­vlja­la.

Pti­ce po­mje­re ka­zalj­ke

Ka­ko je is­pri­čao Du­šan Pe­jo­vić zna­li su da ga zo­vu iz Glav­nog gra­da ne­ka­da ka­da pti­ca po­mje­ri ka­zalj­ku.
– Ja je vra­tim, to ni­je pro­blem. Ključ od Sat ku­le bi tre­ba­lo da ima­ju u Glav­nom gra­du, mi­slim kod pred­u­ze­ća ko­je odr­ža­va ra­svje­tu – ka­že Pe­jo­vić.

(Dan)