Da u 2018. napravimo korak naprijed

Vladimir Gojković je jedan od sinonima crnogorskog vaterpola i sporta, bio je to i dok je postojala državna zajednica, a kasnije je klasu potvrdio i kao jedan od lidera nacionalnog tima.

U bazenu je uradio toliko toga, a nakon pet i po godina trenerske karijere može da se konstatuje da je na pravom putu da bude  veoma uspješan i kao trener.

Gojković, selektor „ajkula” i trener Jadran Carina, od sezone 2012/13. osvojio je 10 trofeja, a jedino nije bio najbolji u prvenstvu u debitantskoj sezoni kada je titula otišlaa u Budvu.

Sve to, uz plejadu mladih igrača koje lansira Jadran, govori kakav je start trenerske karijere 36-godišnjeg Novljanina.

Konkretno u 2017. Jadran je odbranio duplu krunu, igrao je finale regionalne A1 lige, a stigao je i do polufinala Evrokupa.

“Drugi dio prošle sezone je bio fantastičan i njega najviše pamtim, ali ne samo po dobrim rezultatima. Zabolio nas je poraz od Ferencvaroša u polufinalu Evrokupa, izgubili smo golom razlike. Plasman u finale  bio bi veliki uspjeh, mogli  smo u tom momentu da igramo sa svima. Potom smo se vratili u realnost i odbranili titulu u prvenstvu, tačnije odbranili smo prvo mjesto koje držimo”, počeo je Gojković novogodišnji intervju za „Vijesti”.

I drugi dio godine na izmaku ima po čemu da se pamti…

“Uslijedila je nova sezona, mnogo promjena u ekipi i mogu da kažem da smo dosadašnji dio odradili preko svih očekivanja. Kroz kvalifikacije, koje su bile veoma teške, došli smo do Lige šampiona i napravili veliki uspjeh. Imamo mladu ekipu, kojoj bi možda odgovaralo da ima više treninga, ali utakmice u Ligi šampiona protiv najboljih timova u Evropi nemaju cijenu. To će im mnogo značiti u karijeri”, kaže Gojković.

Seniorska reprezentacija u 2017. nije osvojila medalju, realno joj nije bila ni blizu na Svjetskom prvenstvu u Budimpešti – bila je petoplasirana.

“Reprezentacija je od maja bila na novom početku, s dosta promjena nakon Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru. Tokom priprema za SP smo bili na turniru u Grčkoj, odigrali smo u tom trenutku iznenađujuće na visokom nivou. Na samom takmičenju to nije bilo tako, konkretno smo podbacili u najvažnijem meču sa Grcima u četvrfinalu, ali mislim da je na kraju peto mjesto – ako se uzme u obzir sastav u kom smo bili – dobar rezultat. Peta pozicija mene lično nikada neće zadovoljiti, moramo da ciljamo medalje”.

A da bi se ciljale medalje Crna Gora sada mora da radi više nego drugi, jer je na početku novog ciklusa. Budućnost ne izgleda loše, potencijala ima, ali postoji strah da će se veliki talenti, kao neki ranije, izgubiti u prelazu između juniorske i seniorske konkurencije.

Koliko je potrebno vremena da reprezentacija dođe do nivoa iz Malage i da li je to uopšte moguće iz drugačije lige i sistema nego tada?

“Biće teško, ali moramo da radimo. Mi smo u Malagi već bili dovoljno iskusni, prije toga je jedan dio nas nastupao u reprezentaciji Srbije i Crne Gore još od 2003. godine, učestvovao na velikim takmičenjima, osvajao svjetske titule. Bili smo dio sistema i spremni smo ušli u nacionalni tim. Sada je sve drugačije, činimo sve da mlade igrače izvedemo na pravi put, nadam se i da ćemo uspjeti za dobro svih. Moramo da vjerujemo da hoćemo”.

Juniori, igrači rođeni 2000. i mlađi, bili su prvaci Evrope ove godine na Malti. Kakav je plan za tu generaciju od koje se mnogo očekuje?

“Pred tim momcima je proces, dobijaće šansu postepeno i treba da se potrude da je zasluže i opravdaju. Očekujem od njih da 2019. počnu da ulaze u seniorsku ekipu. Svakako će dobiti šansu, na njima je da je iskoriste, pa i da neko od njih bude u igri za OI u Tokiju 2020. godine”.

Kakve su ambicije za 2018. godinu?

“Čeka nas Evropsko prvenstvo. Prije njega i Kup Evrope, i cilj nam je da kroz to takmičenje slažemo igru, da dočekamo spremni EP i da napravimo makar korak više u odnosu na Svjetsko prvenstvo. Dakle, želimo da uđemo među četiri najbolja tima, a znamo da su na prva tri mjesta realno Srbija, Hrvatska i Mađarska. Biće jaka i Italija, dovela je Ećenikea, očekuje se da dođe i Molina. Italijani to mogu i novcem i organizacijom da urade. Ali, bićemo jači i mi”.

Reprezentacija, dakle, želi opet u vrh, a koji su ciljevi Jadrana? 

“Da se plasiramo na finalni turnir Lige šampiona, ali neće biti lako. Sve će se znati nakon januarskih utakmica. Uglavnom, želim da u 2018. za korak napredujemo u odnosu na prošlu. To kažem i kao selektor i kao trener Jadrana. Ne bi valjalo da odemo unazad. Vjerujem da je zdravlje najbitnije svima nama, to prije svega želim, a za ostalo moramo sami da se pobrinemo”, zaključio je Gojković.

Od Brguljana zavisi da li će igrati za reprezentaciju

Crnogorski vaterpolisti su na Svjetskom prvenstvu u Budimpešti bili petoplasirani, to je rezultat koji sam po sebi može da zadovolji, ali je sjenku na sve bacio „slučaj Darko Brguljan”.

Jedan od lidera „ajkula” je zbog sukoba sa selektorom Vladimirom Gojkovićem udaljen iz ekipe pred posljednji meč na turniru protiv Rusije, a sve što se dešavalo kasnije (saopštenja samog igrača, pa Vaterpolo i plivačkog saveza) govore da je daleko od povratka u nacionalni tim.

“Nemam lični sukob sa Brguljanom. On je imao tu neprikladnu reakciju i ispalo je kako je ispalo. Ja sam sve to pojasnio Upravnom odboru saveza i drago mi je što je stao iza mene. Da li će više igrati reprezentaciju? Ne isključujem mogućnost da Brguljan opet zaigra, sve to zavisi samo od njega. Ipak, ne mislim o tome”, kazao je crnogorski selektor.

Šta bih bio da nisam u vaterpolu? Ko to zna…

Vladimir Gojković je definitivno čovjek sporta. Vaterpolo mu je dao sve, kao i on njemu uostalom, ali nikada nije krio ni ljubav prema boćanju. Za taj sport može da se kaže da je Gojkovićev hobi i porodična tradicija.

A  čime bi se bavio da nije spojio ta dva sporta? Priznao je da ni sam ne zna odgovor.

“Ko to zna. Uvijek sam sebe vidio u sportu, a od boćanja realno teško da bih mogao da živim. Da nisam uspio u vaterpolu ne znam šta bih radio, vjerovatno nešto potpuno drugo, što nema veze sa sportom. Ali, zaista sam bio posvećen, znao sam da želim da budem vaterpolista”, jasan je Gojković, koji je pored Jadrana nastupao i za Sintez iz Kazanja.

Ne shvatam fudbalera koji prije ode u Kinu nego u  Juventus

Sport prije dvadesetak godina, kada je Gojković počinjao karijeru, i sport sada – teško da imaju neke sličnosti.

Koliko sportu fali entuzijazma u vremenu kada se najviše priča o novcu?

“Promijenilo se mnogo, danas je novac ispred svega. Motivi određenih odluka su drugačiji, malo ko razmišlja isključivo kako da napreduje i postane bolji. Ranije je bilo drugačije. Tako igrači odlučuju da mijenjaju reprezentacije, klubove, a ja to ne mogu da razumijem i nikada neću. Nije mi jasno kako neki fudbaler može da zbog novca izabere odlazak u Kinu, a ne, na primjer, u Juventus. Na nama trenerima i sportskim radnicima je da djecu edukujemo, da ih izvedemo na pravi put već sa 14 ili 15 godina, jer postoji samo jedan put koji je pravi. Neka se svi mladi u sportu ugledaju na Kristijana Ronalda i na njegovu želju da bude najbolji”, rekao je Gojković.

Žali zbog propuštene prilike za olimpijsku medalju sa CG

Velikan vaterpolo sporta je u karijeri osvojio samo jednu olimpijsku medaju – srebrnu iz Atine 2004. Imao je mnogo šansi da popravi skor, konkretno s crnogorskom reprezentacijom je dva puta bio četvrti – u Pekingu 2008. i Londonu 2012.

Taj trend je nastavio i kao selektor, kada je u Rio de Žaneiru 2016. u duelu sa bronzu bolja bila Italija.

“Od vaterpola sam dobio više nego što sam i očekivao. Kada se osvrnem na igračku karijeru, bila je veoma uspješna. Naravno, olimpijska medalja sa Crnom Gorom je nešto što nedostaje i trebalo je da je imamo”, rekao je Gojković i u istom dahu nastavio:

“A svi u Jadranu žalimo i za finalom Lige šampiona protiv Honveda 2004. godine. Tada smo bili mladi, a malo nas je dijelilo od trofeja”.

Džordan i Federer ispred svih, volio sam „starog” Ronalda

Poznato je i da je crnogorski selektor poželjan sagovornik i za ljubitelje ostalih sportova, prije svih fudbala…

Ipak, najbolji sportisti svih vremena su po njegovom mišljenju legende – košarke i tenisa.

“Po meni su najbolji ikada Majkl Džordan i Rodžer Federer. Takođe, Lionel Mesi i Kristijano Ronaldo, uz sve poštovanje prema Dijegu Maradoni i Peleu. Ovo što njih dvojica rade je nevjerovatno, toliko godina su konstantni i gladni golova i trofeja. Prepucavanja oko toga ko je bolji će trajati, možda će prestati onog trenutka kad jedan od njih dvojice osvoji Svjetsko prvenstvo. Ja sam najviše volio „starog” Ronalda i pitanje je kakva bi njegova karijera bila da nije imao sve one probleme s povredama. A, opet, kada se pogleda šta je sve osvojio i uradio za svega četiri ili pet godina vrhunskog fudbala…”, ističe Gojković.

Uslijedilo je i logično pitanje – ko je najbolji vaterpolista u istoriji, a ko u ovom trenutku?

“Aleksandar Šapić je najmoćniji s kojim sam igrao i protiv kojeg sam igrao. Sada, za mene su trojica najboljih na svijetu – Aleksandar Ivović, Sandro Sukno i Andrija Prlainović. Ivović je za nijansu ispred, jer i prosječnu ekipu može da napravi boljom, i to mnogo boljom. A najuspješniji vaterpolistau istoriji je Mađar Tibor Benedek. To govore svi trofeji i medalje koje je osvojio”, ističe Gojković.

Vijesti