O ovom mladiću priča cijeli region: Nema šta da jede, ali nije pao NIJEDAN ispit na Medicinskom fakultetu
Milan je student pete godine medicine.
Nikada nije pao nijedan ispit iako, praktično, nema ni uslove da studira. Imao je samo 20 dana kada su se njegov otac i majka razišli. Prva uspomena iz djetinjstva su mu teške batine koje je dobio od očuha. Imao je tada oko četiri godine i popucale krvne sudove na nogama, nastale od očuhovih udaraca. Sam je donio odluku da se od njih odseli i počeo je da živi s bakom i dekom.
Otac ga nikada nije želio, a majci je bilo svejedno, jer se nikada nije borila za to da živi s njom. Pošto mu je deka umro kada je bio mali, ostao je samo s bakom u trošnoj kući u Severovu, selu zlatiborskog kraja. Imao je 16 godina kada je izgubio i baku i ostao potpuno sam.
Ipak, znao je samo da želi da postane ljekar, ali odgovore na pitanja kako će da nađe hranu i završi školu nije imao. Počeo je sam da se izdržava. Radio je fizičke poslove, konobarisao i bio velika maskota guske. Dešavalo se da po dva dana nema šta da jede, ali je imao cilj. Tako je uspio i da završi srednju školu i upiše medicinu, jer jedino mu je san ostao u životu kao zvijezda vodilja koja mu ne da da potone.
Dok njegovi vršnjaci okruženi roditeljskom pažnjom, ljubavlju i novcem studiraju bez previše briga, Milan je naučio koliko je teško zaraditi za svaki obrok i za svaki račun. Zna ovaj momak koliko koštaju kilovat struje, pola hljeba i kilogram krompira, kutija praška za veš, topla soba…
– Sve se u životu prebrodi. Oca sam vidio tek nekoliko puta i uvijek na sudu, jer on već godinama ne plaća moje izdržavanje. Trebalo je da uplati oko 100.000 dinara zaostale alimentacije, ali ništa od toga nije bilo. Digao sam ruke, nemam više volje da stopiram da bih stigao do požeškog suda, samo da bih doživio novo razočaranje. Majku koja živi u Arilju viđam jednom ili dva puta godišnje. Meni je vremenom postalo lakše bez ovih kontakata – rekao je Milan za Novosti 2013. godine.
Milan danas živi u stanu u koji mu nikada niko nije došao, jer ga je sramota da tu bilo koga uvede. Zove je “vila promaja”, a trudi se da tu promaju ima i u svojoj glavi. Zato nakon zatvaranja čitaonice i biblioteke, u kojoj uči jer nema novca za knjige, odlazi u duge šetnje, kako bi po odlasku u stan odmah zaspao. Tako sebi oduzima vrijeme za razmišljanje, jer ako ostane sa svojim mislima, onda nema više želju da se probudi.
On ne zna da li će ovog vikenda imati šta da jede, ali mu od toga teže pada što je sam.
– Ja sam došao da vam kažem da se u životu sve može, ali ako vi sami to hoćete – rekao je Milan u emisiji “Život priča”.
(Espreso)
