Sin me je zamolio da mu kupim hrvatsku zastavu, nisam znao šta da mu kažem: Status o kojem se ozbiljno priča na Fejsbuku

Beograđanin je na svom Fejsbuku objavio status koji se za kratko vrijeme našao u centru pažnje. Njegov šestogodišnji sin je poželio hrvatsku zastavu, ali kako objasniti djetetu da to možda i nije najbolja ideja?

 

– Moj klinac ima šest i po godina i obožava fudbal. Na putu za Vis (ostrvo u Hrvatskoj) gde svake godine letujemo u kući Majinih roditelja, na jednoj pumpi, tražio je da mu kupim hrvatsku zastavu. Nisam znao šta da mu odgovorim. Mnogo je komplikovano – napisao je on na svom profilu.

Dete ne zna ništa o ratovima devedesetih godina, ne zna koliko je ljudi poginulo u tom nesrećnom ratu. Ljudi su ostali bez svega, proterani su sa svog ognjišta. Ipak, on je samo dečak, da li ga zaista treba opterećivati tim stvarima?

– Ni ja kao njegov otav ne kapiram baš najbolje “prokletstvo malih razlika”. I moje ime ako ćemo pošteno, zvuči više hrvatski, nego srpski. Isti jezik, ista imena, zajednička sećanja. Da sam zaspao 1991. godine, a probudio se danas, na dan velike utakmice, mislio bih da igra Jugoslavija. Modrić, Rakitić, Perišić… Kao da su momci iz kraja, nekako naši, koji su se u međuvremenu otisnuli u svet i proneli slavu našeg kraja. Kojeg kraja? Hrvatske, u redu – dodao je on.

VIDEO: Slavlje u Dubrovniku, ludilo na ulicama grada

– Ali kako da priznam da se moj sin i ja iskreno ne radujemo uspesima Vatrenih? Neću da priznam. Kada moj sin igra fudbal na obližnjem terenu sa malim Zagrepčanima, Slavoncima, Dalmatincima i zabije gol, on slavi kao Modrić ili Perišić, uzvikuje njihova imena, upozorava me što mu još nisam kupio dres, ja nemam drugi potez osim ovog što ću sada da uradim – istakao je ovaj otac šestogodišnjeg dečaka.

– Ustao sam ranije, sedam sad u kola i idem da mu kupim dres. Verovatno Modrićev. Srećno Vatreni danas! Nemojte izneveriti mog sina. On ima prava na srećniju budućnost od nas! – zaključio je Beograđanin.

Mnogi su podržali njegovo razmišljanje. Komentari podrške su pristizali munjevitom brzinom, a bilo je i onih šaljivih. Izdvojili smo neke od njih:

“Moram reći da je ovo odlična ideja da sačuvate auto u Hrvatskoj, stavite hrvatsku zastavu na auto i sigurno ga neće razbiti”.

“Lično bih cenio kada bi bilo ko od ovih naših igrača, napaćenih, izašao i čestitao prolazak komšijama u finale. Mislim da bi to bila dobra poruka i prijalteljski čin”.

“Od momenta kada su mi uništili automobil dok sam bio sa porodicom, ne razmatram mogućnost letovanja u Hrvatskoj. Mislim da to nije bio jedini incident sa beogradskim tablicama”.

SVAKO IMA PRAVO DA NAVIJA ZA KOGA ŽELI 

Niko neće biti izdajnik i manje Srbin ako bude navijao za Hrvate, niti će biti veći patriota ako bude navijao za Francuze, odnosno protiv Hrvata. To je prvo i osnovno.

Za koga vi ispred malih ekrana lično navijate potpuno je beznačajno jer ni na koji način ne možete uticati na ishod utakmice. Da ste na stadionu, da ste deo mase koja svojom galamom može da podstakne igrače i eventualno u idealnim okolnostima promeni tok meča, još i nekako. Naravno da je navijanje u sportu nešto drugo i nešto više, jer pobeda tima koji podržavati vama donosi ličnu satisfakciju, ali to je čisto individualna stvar.

Postoji verovatnoća da će fudbalska reprezentacija Hrvatske pobediti u finalu i osvojiti titulu svetskog prvaka. Kolika je ta verovatnoća, manje je važno, važno je da ona postoji: Hrvati su na korak od toga da izvedu nešto nezamislivo, nešto što se nije desilo još od 1950. godine kada je Urugvaju, jednoj malenoj zemlji uklještenoj između Brazila i Argentine, pošlo za nogom da u komšiluku osvoji svoju drugu i poslednju titulu.