Kada sam pre desetak dana čuo da je anonimni sportista koji je uplatio preostalih 70.000 evra za Dušanovo lečenje u Barseloni, zapravo Nemanja Matić, pomislio sam “kapa dole majstore, ali šta drugo da i očekujemo od takve ljudske gromade kakav je naš Nemanja?!”.

Tog dana, svi portali iskoristili su ime Nemanje Matića i sa zadovoljstvom preneli ovu vest kao jednu od najvećih humanitarnih gestova ikada od strane jednog našeg sportiste. Naslovima smo se utrkivali kako ćemo više da veličamo već Velikog Nemanju, ne bi li nam svima kolektivno oprostio trenutak kada je javno poručio da je završio sa srpskim medijima.

Te večeri, nenadano sam završio u obližnjoj kafani, maliganski pogled se zadubio u tambure, kada se čula pesma “Ne klepeći nanulama” i setio sam se svog idola iz detinjstva – Siniše Mihajlovića. Zašto ta pesma? Jednom prilikom, dok je bio selektor, Siniša je gostovao u emisiji “Balkanskom ulicom”, pričao je o teškom detinjstvu, svom životu u Borovu, svojim roditeljima i mešovitom braku iz čije je ljubavi rođena najveća levica sa ovih prostora. Siniša je pričajući o svom ocu rekao “njegova omiljena pesma bila je “Ne klepeći nanulama” i ja kad god je čujem, gde god da sam u tom trenutku, počnem da plačem. Evo, sada da ovi momci iza (pokazuje na manji orkestar tamburaša), počnu da je pevaju, ja bih zaplakao”.

Iako sam u tom momentu već uveliko koračao ka tridesetim, valjda nam svima od malena ostane urezana navika da pamtimo sve što su naši idoli rekli ili uradili u bilo kom trenutku, pa sam tako i do danas zapamtio tu pesmu i Sinišinu priču o njoj.

Nemojte me terati da vas podsećam na jednu poslednju stranu jednog našeg lista iz tamo negde početkom 2000-ih, koja je cela pripala Siniši, sa nekoliko antrfilea i posebnih priča sledećih sadržaja “Jeremis me je podsetio na fašistu, samo mu je falio onaj SS šlem, a ja sam kao mali mnogo gledao filmove o partizanima”/”Nisam pi*ka da ne priznam rođeno dete”/”Slovenac je Nađu je*o mater srpsku, a on je Mađar i to nisam mogao da tolerišem”/”Vijeru i crnci zovu crnim go*netom”.

I tada sam pomislio, mom sinu želim da idol bude – Nemanja Matić.

Naš Veliki Nemanja, župan od Vrela, sasvim je običan tip. Njega nećete videti u centru bilo kakvog skandala, da radi bilo šta od onih stvari koje rade moderni sportisti. Nema tetovaže, nema minđuše, ne nosi roze/žute/zelene i sve ostale varijante drečavih kopački. Ima frizuru kao Geri Nevil i to pravda rečima “moj sin, kao i svako dete, gleda oca šta radi i kopira ponašanje, zato ne smem sebi da dopustim da imam frizuru kao Pol Pogba, već moram da izgledam kao Geri Nevil”.

Nemanja nakon što da jedan od najlepših golova ikada u Premijer ligi, (znate onu levicu protiv Palasa za pobedu 3:2), kada Ostrvo danima piše hvalospeve o njemu, on je i dalje onaj isti povučeni, skromni momak, koji baš tih dana dođe na reprezentativnu pauzu i opet skokne u svoje Vrelo, ponovo ode do obližnje prodavnice da pokrije crtu svojih sugrađana, a na Instagramu podeli fotografiju četiri generacije Matića, od 1932, preko ’68, ’88 i 2011. godine.

“Nikad, međutim, nisam krio da jedva čekam svaki slobodan trenutak da odem u Vrelo, jer nigde mi duša nije ispunjena kao u rodnom mestu. Osećam se prelepo, sve me opušta i dok drugi idu na neka elitna mesta da se odmore, ja idem u moje Vrelo. Tamo sam proveo detinjstvo, tamo je moj život, tamo sam se rodio i tamo ću jednog dana da se vratim. Znaju i saigrači iz reprezentacije koliko mi znači boravak u rodnom mestu, šale se, kažu da mogu da odem iz Vrela, ali da Vrelo nikad neće izaći iz mene… Znate kako, život čine porodica i prijatelji, oni su najveće bogatstvo. Može čovek da ima sve, ali ako nema uz sebe najbliže, one koje voli, ceni i poštuje, bojim se da onda nema ništa. Zato je meni i Vrelo toliko u srcu”, otvorio je jednom prilikom Nemanja dušu i na najbolji mogući način opisao sebe kao čoveka.

O tome kakav je na terenu, to svi znamo i svakodnevno gledamo. Nemanja je najverniji i najveći vojnik posrnulog i provaljenog, velikog vojskovođe Žozea Murinja, i on se ne ljuti ni kada ga trener uvede, pa ubrzo izvede iz igre. Ne pravi dramu. Ne svađa se putem medija indirektnim i dvosmislenim porukama, iako je u tom trenutku Murinjo najgori u svojoj istoriji, a Čelsi prolazi kroz najgoru krizu rezultata u novijoj istoriji. Ćuti, radi, čeka sledeću priliku da raširi kao Spajdermen svoju mrežu na sredini terena i kao muve pohapsi ceo protivnički vezni red.

I onda, isto tako tiho, dok Srbija bruji o malom Dušanu i njegovoj teškoj bolesti, anonimno uplati donaciju od 70.000 evra kako bi ubrzao proces terapija i lečenja. Postane vest dana, a da to sigurno nije želeo. Srbija mu se opet divi, svi verujemo da će mali dečak pobediti najveću životnu bitku… Danas je, nažalost, najtužniji dan za našu zemlju, jer mali šampion nije uspeo. Ali se borio, do poslednjeg trenutka, kao lav, kao gladijator, kao što niko od odraslih verovatno nikada ne bi mogao.

I zato je ovo priča o njemu, o našem Velikom Nemanji, županu od Vrela, i o svima nama. Da nam ovo bude podsetnik da svi budemo kao Nemanja kada to od nas niko ne očekuje.

I zato, dragi naš Nemanja, moja želja je da budeš zdrav i da igraš još barem 7,8 godina, moja porodica uskoro će dobiti novog člana, a moja najveća želja je moj sin pamti sve o tebi, kao što sam ja kao dečak svakodnevno išao i u ćošak zbog podignute kragne, ne bi li barem na trenutak bio kao svoj idol Siniša Mihajlović.

Da nikada više ne moramo da pišemo ovakve tužne priče. Da nikada više ne pišemo priče o nekim dečacima koji nisu dobili pravovremenu pomoć od onih od kojih je to trebalo, već od velikih sportista kao što je Nemanja Matić.

P.S. Dragi čitaoče, nadam se da si mi oprostio što sam iskoristio tvoj izmanipulisani mozak dok psujući ipak nasedaš i otvaraš još jedan ovakav tekst ne bi li opet autoru “sve po spisku”, ali prihvatam svaku psovku i kritiku ako je to cena lekcije koju treba svi da naučimo.

Dragi Nemanja, ti znam da mi ne zameraš što sam ovo uradio. Do sledeće prilike, nadam se u tvom Vrelu, sa četiri generacije Matića, uz vašu domaću, i moju iz Banata koju ću rado poneti.

Hvala ti idolu svih sadašnjih i budućih generacija. Dušane, šampione, hvala što si se nas sve svojom borbom podsetio kakvi jesmo i kakvi više nikada ne smemo da budemo.

Milovan Longinov/millenniumsport.rs