Ljubav nema granice: Dijelilo ih 60 godina, ali su se duše spojile

Kažu da prava ljubav ne broji godine. da je stvarno tako, potvrđuje i priča Gregora Kolinsa i Marije Altaman. Iako ih je dijelilo čak 60 godina, oni su se voljeli do poslednjeg dana. Ova je njihova priča:

Sjećam se kada sam je prvi put ugledao. Čuo sam škripu njenih kolica i nekoliko trenutaka kasnije, obratila mi se najslađim bečkim akcentom koji sam ikada čuo: “A ti mora da Gregor”. Bila je to ljubav na “prvu rečenicu”, nešto sam mislio da nikada neću osjetiti.

U to vrijeme sam imao 32 godine i bavio sam se glumom. Trebao mi je posao i prijatelji su me ubijedili da se javim na razgovor za posao za staratelja starijoj ženi koja se zvala Marija Altaman. Nisam bio uzbuđen zbog toga. Mislio sam da jedini način da nekome budem staratelj je dobije takvu ulogu na filmu. Dok sam dolazio na razgovor bio sam jako nervozan. Možda je jedan dio mene osjetio da bi nešto veliko moglo da se desi.

Nikada nisam  vidio nekog ko je tako elegantan. Nosila je šaren svileni šal i zeleni džemper od kašmira i svijetle pantalone. Postojalo je nešto jako djetinjasto u vezi nje. Bila je jako znatiželjna u vezi svega što ima veze sa mojim životom. Pričao sam, slušala me je, ne ušima već srcem. Tog jutra moj život se promijenio, a ja ne puštam lako djevojke da uđu u moj život.  

Naredne tri godine, sve do njene smrti, sve što sam radio ostavio sam po strani i uživao sam sa njom. Marija i ja smo odmah uspostavili vezu. Kao da smo se upoznali u drugom životu. Iako je postojala velika razlika u godinama, nas dvoje smo se osjećali kao da smo u dvadesetim godinama ponovo. Prosto, naša veza je bila magična.

Moji prijatelji su nas podržavali, ali u početku me je brinulo da bi neko mogao da smatra našu vezu neprikladnom. Ali svi oni koji su poznavali kako funkcionišemo i koliko dubok odnos imamo, podržavali su nas. Čak i njena porodica je bila zahvalna što njihova majka i baka našla nekog ko brine o njoj i ko je iskreno voli.

Jednog dana rekao sam joj da je gledam kao „majku, baku i najboljeg prijatelja“ na šta mi je ona odgovorila „a kao ljubavnicu“.  Bila je duhovita. Naš odnos je bio romantičan, ali nismo se privlačili u fizičkom smislu. Bili smo srodne duše. Marija me je upoznala sa umjetnošću, muzikom i kulturom na jedan novi način, pričala mi je kako je pobjegla od nacista sa mužem 1938. godine, o emigraciji u Los Anđeles 1942., i mnogo drugih stvari…Sa njom sam naučio da posmatram život novim očima. Č

esto sam se pitao čime sam zaslužio toliku ljubav koju mi je dala.

Marija je umrla 11. novembra  2011. godine.  Bio sam uz nju u tom trenutku. Na sahrani, njena ćerka Magi mi je prišla i rekla mi. „Ti si bio poslednja velika ljubav moje majke“. Kada samo to čuo, krenule su mi suze na oči.

Drago mi kad pomislim da sam imao prilike da poslednje tri godine nečijeg života pretvorim u raj na zemlji. I ona je to učinila za mene. Prava ljubav nikada se ne završava.

(Izvor: žena.blic.rs)