ZA NEVJEROVATI: Jelena zbog koza batalila državni posao!
Prosječan Srbin teško bi mogao da shvati Jelenu Marić iz Novog Sada. Po završetku studija pejzažne arhitekture u Novom Sadu dobila je posao u Pokrajinskom zavodu za zaštitu životne sredine, upisala master studije iz organske poljoprivrede, aktivista je NVO za prevenciju nasilja na internetu, ima dugogodišnju vezu…
Gledano sa strane, sve je išlo glatko i mogla je da bude mirna “do penzije”. Ali Jelena na život ne gleda tako, i državni posao ne smatra ostvarenjem “srpskog sna”. Umjesto toga odlučila se da gaji koze i pravi sir! Tako je nastalo Gazdinstvo Carpe Diem (na latinskom “iskoristi dan”).
“I ja i moj nevjenčani suprug smo radili dva posla da bismo mogli da vratimo kredit za stan i jednog dana normalno živimo. Pored posla u Zavodu, tu je posao u NVO, pa studije… Viđali smo se od jedanaest uveče. To nije život, i ubrzo smo bili svjesni da moramo nešto da uradimo”, kaže Jelena.
To nešto je naletjelo “niotkuda”. Igrom slučaja došli su do elaborata za farmu koza i “nešto je kvrcnulo”.
“Sve smo proučili, na raspolaganju smo imali kuću moje mame u Srbobranu, i u maju prošle godine u dvorištu je nikla farma koza. Sada je tu već mini mljekara i proizvodnja sira, a imamo i velike planove”, objašnjava svoj početak u biznisu Marićka.
A početak je bio sve prije nego lak. U dvorištu je podignut plastenik (nalik na “balone” za rekreativni mali fudbal) sa pregradama od transportnih paleta umesto klasične zidane štale. Pomoćne prostorije kuće pretvorene su u dio za mužu. U tom trenutku nije bilo problema, ali drama je počela gotovo odmah po stizanju prvih alpskih kozica iz manastira Kovilj.
Bilo je komičnih trenutaka, kao što je guranje “nevaspitanih” koza na mužu ili besmislenog dežuranja noću “da se kozice ne bi tukle”, ali i tragičnih.
“Odmah po dolasku prve ture od nekoliko koza, jedna je u putu donijela na svijet jare i ono je uginulo. Toliko smo se potresli da smo mislili da odmah sledećeg dana damo oglase za prodaju koza i sve obustavimo. To su momenti koji ti pokažu koliko si zaista hrabar. Srećom, nismo to uradili i sada je početno stado od šezdesetak koza udvostručeno”, kaže Jelena.
Sada na farmi od sedam ari ima svega u minijaturnoj verziji: od dijela za velike koze, “vrtića” sa tridesetak mališana, do improvizovane “ispaše”, gdje se koze “sunčaju” na smjenu da ne bi sve vrijeme boravile u štali.
Prvobitna ideja Jelene Marić i Aleksandra Stepanića je bila da samo proizvode mlijeko. Međutim, kako je mljekara sa kojom su prvo sarađivali neredovno kupila mlijeko, a proizvedene količine su narasle, nametnula se i proizvodnja sira (koji može duže da stoji). Za sada proizvode “sir u kriškama”, a planiraju i proširenje palete na stare i tvrde sireve. Njihove prozivoded možete potražiti preko Facebooka, u prodavnicama zdrave hrane u Novom Sadu i okolnim gradovima, a odnedavno i u prodavnicama koje sarađuju sa mljekarom Muza iz Deča. Posao se širi i smiješi im se ulazak u dva ozbiljna domaća trgovinska lanca i jedan regionalni.
Od prvobitnog balona i prostorije za mužu, farma je prerasla u pravi mali pogon za preradu mlijeka. Ekipa portala MONDO je imala priliku da vidi kako se (ne tako) stara vojvođanska kuća od 100 kvadrata adaptira u mini mljekaru po HASAP standardima.
Kada smo mi bili tamo, upravo se montirao kotao na čvrsto gorivo, kako bi mogao da energijom snabdijeva nove, veće mašine za proizvodnju sira. Majstori na sve strane, gletuju se zidovi, postavlja stolarija… Uz sve to se u dijelu kuće paralelno odvija prozvodnja.
Ko god je imao radove i u stanu, a na kući pogotovo, zna kakav je to haos i nervoza (postoji i narodni izraz “il’ je lud il’ gradi kuću”) ali Jelena plijeni pozitivnom energijom.
“Kad radiš nešto svoje ništa ti nije teško. Majstor kotao ugrađuje već dva dana, radi gotovo neprestano a mi dežuramo na smjenu i noću. Aleksandar je sa svoje ‘smjene’ do šest praktično otišao direktno na posao”, kaže uz osmeh Jelena.
Jelena i Aleksandar znaju za šta rade. Iako farma postoji tek godinu dana, već imaju odlične rezultate. Na “pozitivnu nulu” su izašli već oko Nove godine i sada pokrivaju mjesečnih 1.300 evra rashoda za energiju, hranu koju sami prave, pet pomoćnih radnika. Ali tu ne misle da stanu.
“Sada prerađujemo oko 200 litara mlijeka dnevno a plan nam je da to bude 750. Do kraja godine ćemo premjestiti i farmu na neki veći prostor, neki salaš van samog Srbobrana, da ne smetamo više dragim komšijama. Nisu se dosad bunili, ali ipak…”, kaže Jelena.
Planovi su planovi, ali daleko od toga da u Srbiji sve ide “kao po loju”.
“Pokušavamo da uvedemo trofaznu struju od decembra. Platili smo uvođenje 173.000 dinara, od priključka još ništa. To nervira ali ništa nas neće omesti da ostvarimo što smo naumili”, kaže za kraj Jelena.
Bez dinara kredita
Jelena i Aleksandar su se u avanturu sa farmom koza upustili “o svom trošku”. Krenuli su sa osam hiljada evra početnog kapitala koji je obezbijeđen iz njihovih tadašnjih plata. Kredite od banaka nisu uzimali, kažu “zasad” jer ih sada banke već jure kao dobre potencijalne klijente, ali su imali pomoć države Srbije i – Kanade. Na konkursu Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu dobili su u oktobru od 2,8 miliona dinara za opremu (pod uslovom da dio novca ulože sami) a u februaru i 330.000 dinara od Fondacije Divac i Ambasade Kanade. Te pare koje su “došle niotkuda” smatraju potvrdom da su na dobrom putu.
