Svaki deseti sirijski državljanin koji je izbegao iz strahota rata naselio se najprije u zemljama koje okružuju razrušenu Asadovu republiku, a onda je krenuo ka zemljama EU iz jednog od sledećih šest razloga:

Više od četiri miliona sirijskih izbeglica, od kada je 2011. otpočeo rat u zemlji kojom vlada Bašar al Asad, u Libanu, Turskoj, Jordanu i Iraku živi u očajnim životnim uslovima, zbog čega se skoro 429.000 Sirijaca prijavilo za život u Evropi.

Agencija Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) analizirala je situaciju na Bliskom istoku i definisala šest osnovnih razloga za izbegličku krizu u kojoj su milioni ljudi krenuli za boljim životom.

Na prvom mjestu, to je gubitak nade. Za mnoge sirijske izbjeglice, svaki tračak nade da će se situacija u njihovoj zemlji da se promijeni na bolje, ili da je bilo kakvo rešenje na vidiku, jednostavno su nestali. Osećaj nesigurne budućnosti uzrokovoani su lošim uslovima, osjećanjem očaja i bezizlaznosti.

Na drugom mjestu nalazi se povećanje siromaštva. Izbeglice koje su našle utočište u Libanu suočavaju se sa visokim troškovima života što je njihov glavni uzrok napuštanja ove zemlje, dok izbjeglice u Egiptu i Jordanu – zemljama koje su bile bogatije od Sirije prije nego što je rat u toj zemlji počeo – kažu da ne mogu sebi da priušte ni osnovne stvari.

Sledeći razlog je ograničena mogućnost rada. Mnogi Sirijci u Jordanu, Egiptu i Libanu bore se da zarade za život, ali su u tome zakonski ograničeni u traganju za poslom. Izbeglice u Iraku kažu da veliki broj interno raseljenih oborio cijenu rada i povećao konkurenciju u kurdistanskom regionu Iraka. U isto vrijeme, građevinska industrija u regiji je gotovo zamrla zbog pada cijena nafte.

Nedostatak pravih poslova tera izbjeglice na crno tržište rada, čime rizikuju eksploataciju, nesigurne uslove rada i prevarante koji ne isplaćuju zarađeno. Uz sve pobrojano – u pojedinim kampovima raste problem prostitucije.

Izbjeglice mogu da budu kažnjene za rad na crno. Prema novim propisima u Libanu, oni moraju da potpišu obavezu da neće raditi kada obnavljaju svoj status.

Četvrti razlog za masovan odlazak izbeglica u Evropu je nedovoljna pomoć i zdravstvena zaštita. Programi pomoći za izbjeglice i zemlje koje su ih primile u regionu stalno se suočavaju sa nedostatkom sredstava. Postojeći međuagencijski plan za izbjeglice iz Sirije imao je samo 41 odsto potrebnih sredstava za ovu godinu, što je dovelo do ozbiljnih smanjenja u broju, količini i kvalitetu obroka, a za svaku izbjeglicu je predviđeno nešto manje od pola dolara na dan za hranu i vodu.

Mnoge izbjeglice u Jordanu rekle su zvaničnicima UNHCR-a da je racionalizacija donacija u hrani bila “kap koja je prelila čašu,” nakon čega su odlučili da napuste Liban. Mnogi od njih su se odali prosjačenju i iznajmljivanju dece za rad.

Nedovoljno sredstava dovelo je i do pogoršanja zdravstvene zaštite: u prošloj godini 23 odsto izbjeglica koje su imali hronične bolesti nisu imale lekove ili nadzor ljekara. U 2015. situacija je mnogo dramatičnija: 58.3 odsto njih nema pristup ljekovima i ljekarima.

Na petom mestu su prepreke da se obnovi status u Libanu i Jordanu. Prema novim propisima, izbjeglice koje su došle u Liban do 2014. sada moraju da plate 200 dolara kako bi obnovile svoj izbjeglički status, pa je mnogo njih krenulo u Tursku. Takođe, od njih se traži da potpišu garanciju da neće raditi i da imaju potpisani ugovor o iznajmljenom stanu.

Zbog toga se mnoge izjbeglice u Libanu osećaju ugrožene i plaše se hapšenja.

U Jordanu pak, prema novim propisima, svaka novoregistrovana izbegla osoba mora da pribavi sertifikat o zdravstvenom stanju koji košta 42 dolara.

Kao šesti razlog za migraciju, navode se oskudne mogućnosti za obrazovanje. Zbog otežane situacije i pogoršanih uslova života u Jordanu 20 odsto djece koja su izbjegla – napuštaju školu kako bi radila, dok se u nekim slučajevima djevojčice prisiljavaju da uđu u rane brakove. Procjenjuje se da nekih 90.000 djece školskog uzrasta poreklom iz Sirije nemaju nikakvo formalno obrazovanje.

U cijeloj regiji, sirijske izjbeglice gube mogućnost visokog obrazovanja i gube nadu da će imati iole pristojnu budućnost.