Home / LJUDI / NIKČEVIĆIMA su pomogli dobri ljudi, ali Bižidar još ne može u školu jer mora da radi
Jovica, Svetlana i Božidar Nikčević Foto Svetlana Mandić

NIKČEVIĆIMA su pomogli dobri ljudi, ali Bižidar još ne može u školu jer mora da radi

Porodica Nikčević iz Nikšića nije ni slutila da život može imati  i neke druge boje, osim crne, i da i njima može jednoga dana biti bolje.

Krajem avgusta „Vijesti“ su podsjetile javnost na vrijednog šesnaestogodišnjaka iz nikšićkog naselja Kličevo, Božidara Nikčevića, koji i danas, kao i prije četiri godine kada smo prvi put pisali o njemu, radi teške poslove kako bi pomogao majci i sedmogodišnjem bratu. Te 2012. godine javnost je dirnula priča o malenom Božidaru koji nadniči. Pomogli su mu mnogi. Organizovan je i humanitarni koncert, za njega su pjevali i Sergej Ćetković i mnogi drugi, čak se i FK „Partizan“ sjetio svog vjernog navijača. U međuvremenu, preminuo mu je otac Miloš, sestra Jelena se udala, pa Božidar sada brine o bratu Jovici i majci Svetlani.

I ovoga puta pomogli su znani i neznani. Stizali su novac, hrana, odjeća. Nikčevići mnogim dobročiniteljima ne znaju ime, ali znaju da je svima zajedničko veliko srce. Ovih dana završeno je renoviranje kuće zahvaljujući Demokratskoj partiji socijalista.

“Potpuno su renovirali kuću. Postavili su nova vrata, pločice, laminat, sredili kupatilo, fasadu. Kao da to više nije ona kuća u kojoj smo živjeli. Kada prilazim imam osjećaj da sam promašila dvorište. Božidar kada je vidio kuću nije mogao da vjeruje kako izgleda. Samo je plakao. Trpi on u sebi svu našu muku, a kada ostane sam onda zaplače“, priča Svetlana dok sa Jovicom posprema po kući.

Treba sve očistiti i unijeti to malo stvari što imaju. Fali kuhinja, kreveti, sto i stolice su dotrajale, ali Nikčevići su zadovoljni.

Božidar Nikčević

Foto ŽSvetlana Mandić

„Fali ono što se više nikada neće vratiti – domaćin kuće i moje zdravlje, ali moramo da živimo. Samo neka ovoj djeci bude bolje, neka su mi ona zdrava, meni je dobro. Od kada je priča izašla u ‘Vijestima’ život nam se promijenio. Dolazili su ljudi i donosili odjeću, hranu, a na žiro račun je uplaćeno oko 3.000 eura. Zahvaljujući tom novcu uspjela sam da podmirim troškove sahrane i da vratim sve dugove. Sada mogu lakše da dišem jer ne očekujem da mi neko pokuca na vrata i traži novac“, kaže Svetlana dok Jovica loži vatru i kuva kafu.

Želio je da, kao dobri domaćin, ugosti novinarku „Vijesti“ i pokaže da nije mali, da zna da skuva kafu, i to provjereno najbolju, isprži jaja, napravi sendič i igra fudbal. Priznao je da više ne želi da bude ljekar već fudbaler, poput njegovog idola Mesija. I dok je Božo „partizanovac“ Jovica navija za „Zvezdu“ i pomalo zavidi bratu koji je od kluba dobio poklon koji i danas čuva.

A Božo je nedavno od dobrih ljudi dobio i pet ovaca.

„Pitali su ga šta bi volio da mu kupe i on je tražio ovce. Smatrao je da kada imaš stoku ne možeš biti gladan. Prijatelji takođe drže ovce i on im pomaže oko stada, a oni mu sve to plate. Primam naknadu od 192 eura po osnovu troje djece. Kada se nema više, mnogo se može i sa ovoliko novca. Zadovoljni smo time što imamo“.

Obećali su im da će dug za struju, koji iznosi oko 1.600 eura, nešto umanjiti, a Svetlana se nada da će do januara sakupiti novac da Božidar vanredno položi prvi razred za kuvara. Nakon osnovne škole nije nastavio školovanje, jer neko je morao i da radi.

„Uplata je oko 450 eura. Nabaviću ja taj novac nekako jer Božidar mora završiti školu. On ne zaslužuje da bude bez škole“, sa uzdahom je kazala Svetlana.

Božidar, po običaju, nije bio kod kuće. Radio je. A Jovica je otkrio kako njegov brat dobro jaše konje i kako je na dva takmičenja, jašući zetovog konja, osvojio prvo i treće mjesto. Kada poraste i on će se, kako je kazao, takmičiti. Do tada maštaće o jednoj balon sali u kojoj njegovi drugari treniraju fudbal, a on, ne može, jer od 192 eura teško je izdvojiti novac za članarinu. Za sada je dobra i poljana.

loading...

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *