ZBOGOM, LEGENDO: Ako ste ga čitali, onda ste ga poznavali, a ako ste ga poznavali, onda ste ga voljeli!

Preselio se u vječnost Blažo Davidović. 

Novinar, publicista, pisac, filozof, čovjek… ma, kao da je važno… Ako ste pročitali makar par njegovih rečenica, morali ste se zaraziti. Ako ste ga čitali, onda ste ga poznavali.

Ako ste ga poznavali, onda ste ga i voljeli, onako divljeg, razbarušenog, zamišljajući ga kako ispija kafu uz cigaretu, i iščitava novine, svakog jutra, na istom mjestu, na crnogorskom Jadranu. 

Jedan od poslednjih Mohikanaca. Jedan od poslednjih velikih, vrste koja izumire. 

 Moderni Don Kihot, jedan od rijetkih, jako rijetkih. 

Blažo je otišao kod svoje Skojevke. Faliće. 

IN MEMORIAM 

“Malo si umrla. Maloprije san ti napisao govor. Ono, dvi, tri riči poviše groba. Nema popa, nešto se mora kazat. Ništa teže i besmislenije nisam napisao u životu.Nisam spavao tri dana i tri noći, idu mi suze i pijem pelinkovac. Pet ujutro, moram se obrijat, pronaći odijelo, košulju i tako to.
Malo san ti umra.
Posljednje riječi u životu, mogu li se isplanirati ? Toliko toga je objavljeno o zadnjim riječima, prije zagrljaja djevojke u crnom. Da li si me kaznila – ne znam, ali tvoje zadnje riječi bile su strašne. Idi ti svojin puten, to si mi rekla.
A bila je nedjelja, ja sam sa jogurtom, kajmakom i tečicom juneće juhe stajao kao budala kraj tvog kreveta. Jedva se provukao kraj bolničkog čuvara. Radili su oko tebe, to si prvo rekla. Visile te neke cijevčice, kao neki kablovi, šta li je to, ta slika bila je užasna. Medicinske sestre oko tebe, doktorica brzo hoda, a vikendom se ne rade rutinske stvari, čeka se radni dan za to, i ja sam se osjetio smetnjom. Civil u bolnici. A trebao sam biti kraj tebe, držati te za ruku, ljubiti…Da ti moja ruka bude zadnje što si osjetila u životu.
Lupio sam nešto bezveze. Onda si prošaptala : Idi ti svojin puten.

A nemam ja svog puta, nemoj zajebavat. Nisi mi to trebala kazati. I sad mi je užasno. Makao sam se, misleći da ćeš pobijediti u osmoj neprijateljskoj ofenzivi, bila je to Sutjeska, Neretva i Kozara u jednome, bilo je to bombardiranje Beograda i Splita u jednome, desant na Drvar, muku i pelene za odrasle, bila je to okupacija života.
Otišao sam da ne smetam doktorima. I opet nisi rekla da ti je teško. Da te boli, da si sama, da si umorna, ništa nisi rekla.
Malo si umrla.
Mislim da si odlučila otići. Kao, šta ću ja tebe nositi, okretati u krevetu, brisati vlažnim maramicama, masirati…Neće tebe njegovati ni patronažna služba, ni švore, ni sin, ni muž, nitko, ali nitko…Skojevke ne traže pomoć.
Znaš, gledam ja te kapsire, veli tip iz pogrebnog, u četiri ujutro, savjetovao bi manje dimenzije, s obzirom na tradicionalne dimenzije starih grobnica na mjesnim grobljima.
Mislim u sebi : ajd ne seri, ona ulazi u grob samo tako. Skliznit će savršeno.
Tako si jaka bila. Čvrsta, kamena. Samo tri dana u životu nisi sama mogla do zahoda.
Ali, od kako si se počela gasiti, mene si zaobilazila. Taj tvoj savršeni altruizam me strašno nervira. Sutra imaš sahranu. Ne, imaš sprovod. U stvari, sahranu i sprovod ti imaš, jebetese. Ti si bogata.
Ne znam šta ću.Izdržat ću još danas i sutra, nekako sam vruć, kao u transu, drogiran, ali kad odu svi ti ljudi, kad se ohladim…Ne znam šta ću.
Najtevolin, Skojevka.
Upleo sam se, jebiga, moram ovo pisati, ide ruka, a tastatura smiruje, vara i odvlači.
I nekako je red privesti kraju te pričice o tebi. To mi je obaveza,razumiš ? Ne ljuti se.
Malo si mi umrla..” – By BLAŽO DAVIDOVIĆ