VAŽNO UPOZORENJE OČAJNE MAJKE: Nisam ni slutila da će ovo biti kobno po moju bebu

Gabrijela nije smatrala svrab pretjerano ozbiljnim znakom, već je mislila da se radi o običnoj alergiji i rastezanju kože zbog čega se nije obratila lekaru na vrijeme. Kada je shvatila da nešto nije u redu, već je bilo kasno. Ona od tada pokušava da iz glave izbaci nemili događaj i deli svoje traumatično iskustvo kako bi upozorila buduće roditelje.

“Otišli smo u bolnicu jer sam primjetila da se beba ne mrda u stomaku. Ovo je jako rijedak poremećaj, ali smatram da buduće majke moraju da znaju za njega i opasnost koju on predstavlja. Ne želim da niko prođe kroz ono kroz šta smo mi prošli. Nijedna majka ne bi trebala da prođe kroz ono kroz šta sam ja prošla, da u stomaku nosi devet mjeseci dijete, a zatim ode iz bolnice bez njega.

Kada smo se tog dana vratili iz kupovine osetila sam par udaraca i pomislila da je to beba i da je sve ok, međutim to je bila samo posteljica. Kako sledećeg dana nisam osetila bebine udarce otišli smo u bolnicu gdje su me odmah poslali na ultrazvuk. Posle toliko pregleda znala sam tačno gdje joj je srce i kakav zvuk proizvodi. Ovoga puta nije kucalo… Okrenula sam glavu, a babica je izašla iz sobe i donijela maramice. Sve mi je onda bilo jasno. Doktor se okrenuo ka nama i rekao: “Jako mi je žao, ali ne mogu ni da vidim ni da čujem otkucaje srca vašeg djeteta”.”

Sjećam se da sam u sebi na silu zadržala vrisak i da sam onda osetila neku čudnu tišinu i samo sam mogla da gledam kroz prozor. Meti je stajao pored mene sa glavom pognutom na grudi držeći me za ruku i plakao je kao malo dijete. Kada smo izašli iz te sobe, čula sam srca druge djece i tu sam se slomila.

Činjenica da ću morati da rodim mrtvu ćerkicu bila je još užasnija. Pokušala sam da blokiram sjećanje na to kako bih sačuvala psihičko zdravlje. Kad mi je vodenjak pukao, prepala sam se. Oduvijek sam mislila da će mi to biti najsrećniji dan u životu, ali s obzirom da naša beba nije više bila živa, bilo je užasno teško. Rodila sam je uz melodije pjesme “Pachelbels Canon in D” koja je jedna od najemotivnijih pjesama koje sam čula.

Sjećam se da je Meti rekao “Djevojčica je”. Zvuk koji sam ja tada proizvela bio je užasavajući. Bilo je to jedno od najgorih iznenađenja ikad. Oduvijek smo htjeli djevojčicu. Stavili su mi je na grudi, a ja je nisam mogla ni pogledati. Nije mi bilo jasno kako moje dijete koje je bilo u meni devet mjeseci sada nije ni plakalo niti se pomjeralo. Oko nas je bila samo tišina, ispiričala je ona.

Osim mučnine i žgaravice tokom trudnoće Gabrijela nije imala nikakve druge simptome. Svrab koji je osjećala bio je simptom kobne bolesti. Nakon što je bebino tijelo provelo tri dana u “hladnoj sobi” roditelji su došli po Popi i odveli je kući kako bi se spremili na poslednji pozdrav s njom.

“U tome što otvoreno pričam o Popi pronalazim utjehu. Kad plačem, bude mi lakše. Ljudi me pitaju zašto držim njene slike u kući, ali ona će uvek biti moja mala djevojčica i želim da se i ja i drugi sjećamo zauvijek. Ne bi trebalo da bude čudno što majke koje smo izgubile djecu želimo da pričano o njima. Iako naših klinaca više nema, mi smo i dalje njihove majke i volimo ih”, dodala je ona.

(Net.hr)