Glumac za sva vremena

Televizijski i pozorišni glumac Nebojša Glogovac preminuo je u 49. godini života poslije kraće bolesti, objavio je sajt Radio-televizije Srbije.

Poznati i omiljeni glumac je bio poznat po brojnim ulogama na televiziji i u pozorištu za koje je dobio brojna domaća i međunarodna priznanja.

Rođen je 30. avgusta 1969. u Trebinju u SR Bosni i Hercegovini, u porodici sveštenika Milovana i krojačice Milene Glogovac.

Od Draže do Ustava Republike Hrvatske

Porodica se iz Trebinja preselila u Opovo, a potom Pančevo, gdje je Nebojšin otac postao prota, 1977. godine. Glogovac je imao malu ulogu školskog druga Slobodana Popadića u tada vrlo popularnoj seriji “Bolji život” (1987).

Poslije srednje škole je upisao studije psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Nakon dvije godine studija se predomislio i 1990. godine je upisao glumu na beogradskom Fakultetu dramskih umjetnosti u klasi profesora Vladimira Jevtovića.

Nebojša Glogovac je tumačio brojne uloge na televiziji i u pozorištu.

Jedna od njegovih posljednjih uloga bila je u TV seriji “Nemanjići – Rađanje kraljevine”, koje će uskoro početi da se emituje na RTS-u. Tumačio je ulogu Vukana, najstarijeg sina Stefana Nemanje.

Igrao je i u seriji “Ravna gora” na RTS-u gdje je tumačio lik generala Dragoljuba Draže Mihailovića.

Neke od uloga koje će ostati upamćene su u ostvarenjima “Bure baruta”, “Nebeska udica”, “Munje”, “Kad porastem biću kengur”, “Klopka”, “Hadersfild”, “Branio sam Mladu Bosnu”, “Krugovi”…

Igrao je u serijama “Porodično blago”, “Moj rođak sa sela”, “Vratiće se rode”, “Vojna akademija”…

Od 1996. godine bio je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta gdje je odigrao niz zapaženih uloga.

Neke od njegovih pozorišnih uloga su u predstavama “Sumnjivo lice”, “Metamorfoze”, “Hadersfild”, “Šine”, “Lutalica”, “Lažni car Šćepan Mali”, “Hamlet”…

Među kritičarima je važio za jednog od najboljih glumaca u regionu a za svoj umjetnički rad je dobio brojne nagrade i priznanja među kojima su i pet godišnjih nagrada njegovog matičnog pozorišta JDP-a.

Prošle godine je proglašen Evropskim glumcem godine na Film festivalu u Italiji. Dobio je nagrade za najboljeg glumca u filmu “Ustav Republike Hrvatske” na festivalima u Puli i Londonu kao i Gran pri na Filmskim susretima u Nišu.

Izdvaja se i Sterijina nagrada za glumačko ostavrenje u predstavi “Hadersfild” na Sterijinom pozorju u Novom Sadu, nagrada Grada Beograda za filmsku umetnost, Nagrada “Miloš Žutić”, Statueta “David Štrbac”, Nagrada “Branka i Mlađa Veselinović”

Tako je govorio Nebojša

Dobrota je prezrena, odnosno obezvređena. Sve te uzvišene i neopipljive vrednosti ljudskog duha – poput hrabrosti, poštenja, vernosti, bezuslovnog prijateljstva i ljubavi – danas su ismejane i nisu popularne. Važno je samo koliko ste ljudi prevarili. Ako ste prevarili mnogo ljudi i pritom zaradili, onda ste namazani i mnogo ste pametni. Time dobijate poene i niko vas neće prezreti. Ili, ako dovoljno dugo to radite, čak i oni koji su vas prezreli u početku, pristaće na to da ste uspeli. Danas su teze zamenjene i u današnjem sistemu vrednosti dobrota se graniči sa glupošću. To je pogubno, i zato ćemo platiti danak, a tada ćemo morati da se vratimo pravim vrednosti jer su jedino one temelj ljudskog postojanja.

(Politika, 2010)

Čini mi se da se biologija i evolucija dovoljno staraju o tome na način da si, kad mlad upoznaš problem i nisi dovoljno ukalupljen u navike, jer se još gradiš kao čovek i ličnost, sposobniji da promeniš nešto, ili da odeš ako vidiš da ne možeš da menjaš. Ili neko odluči da se prilagodi pa se onda muči ceo život. Nadu mi uliva njihova evolutivna i biološka spremnost i želja za životom, da će ti mladi moći da se izbore za nešto bolje.

(Nedeljnik, 2013)

Nisam se nikad bavio zamišljanjem karijere. Jedino što sam na tu temu radio, sećam se, još na fakultetu, ali to je bilo zezanje, smišljao sam govor za dodelu Oskara. Šta bi ko rekao kad bi dobio Oskara. Zezali smo se Vojin, Sergej (Ćetković i Trifunović, p.a.) i ja. Sećam se, puno smo se zahvaljivali, pa hvala ovom, hvala onom. Ali karijera, slava, zaista mi nikad nije bilo u glavi… Pa ja nisam otišao na glumu sa 18 godina zbog straha da to neću moći da radim kako valja već zbog poštovanja prema tom poslu, instiktivnog osećanja, jer racionalno nisam ništa znao o glumi, ni šta je glumčev posao, ni kako funkcioniše. I eto, zbog tog nekog poštovanja prema tom činu i prema rađenju svog posla, poštovanja koje i dan-danas imam, strahopoštovanja u stvari, nekog respekta prema vrhunskom činu glume, eto taj vrhunski čin glume je jedino što me zanima. O tome razmišljam. Stalno mi je u glavi priča o onom gospodinu koji je igrajući u Idiotu kneza Miškina odveden u ludnicu. Igrao je na granici ludila. Fascinantan mi je taj neki put, pretvaranje u Miškina. Znate, neki su za tog glumca komentarisali da on ništa posle toga nije igrao. Pa šta on ima da igra posle, on ne treba ništa više da igra, on je došao do Tamo, pipnuo to, i eto…

(Vreme, 2000)

Ljudi sa znanjem i talentom ovde uglavnom nemaju kinte. Umesto da se bave svojim poslom, doktori nauka sa diplomama koje nisu kupljene ili ukradene danas rade kao kondukteri, kao taksisti, prodavci… Ili popravljaju televizore. Kapital se sliva na drugu stranu.

(Dani, 2017)

Guši diktat i teror kapitala, odnosno reklama, menadžmenta, pijarstva, brendmenadžerstva… tih sumanutih pojava, čudnih zanimanja koja vrte iz šupljeg u prazno, a postali su ko bogovi. Strašno su važni i sve kao mora preko njih, a da ih čovek pita šta stvarno znaju i umeju, čemu služe, teško da bi dobio logičan i smislen odgovor. S druge strane, imamo taj opšti trend licemerja kao potpuno legitimnog. Ne znam da li je to licemerje, ili šta je, jer čini mi se da je licemerje blaga reč. Govorim o tom ponašanju političara i moćnika koji varaju otvoreno, vidljivo, pred svima bez ikakvog zazora, varaju vređajući elementarnu ljudsku inteligenciju, varaju bez sramote i stida. U stvari, sramota i stid, kao jedan od ključnih delova neke moralne vertikale, više ne postoje. To je ozbiljna tragedija današnjeg vremena. Ljudima su natovarene gomile obaveza da ne bi mislili o tome. I pogibosmo da otplatimo kredite, koji se nekako čudno uvećavaju, ne bi li ostali na nuli, i gledamo kako na naše oči loši momci i loši đaci postadoše i bog i batina a u toj jurnjavi i muci emocija ne stiže ni da se razvije ni da traje, komunikacije među ljudima su površne, brzina suluda… Valjalo bi stati i reći – dosta.

(Blic, 2010)