“Proveo sam 23 godine u NEVIN U ZATVORU, a onda me je jedan NOV DOKAZ izveo na slobodu”

Nik Jaris imao je 20 godina kada je proglašen krivim za ubistvo mlade žene, koje nije počinio. Naredne 22 godine proveo je iza rešetaka iako je bio nevin, prije nego što mu je novi dokaz donio slobodu. O svom iskustvu više puta je govorio javno, čak i napisao knjigu, a u tekstu za britanski “Miror” još jednom se osvrnuo na svoj život.

Nikovo srećno djetinjstvo prekinuo je jedan traumatičan događaj kada je imao sedam godina. Napadnut je i silovan. Uslijedile su turbulentne tinejdžerske godine, praćene i sitnim kriminalom, koje su svoj vrhunac imale kada je “naduvan” ukrao automobil. Policajac sa kojim je ušao u koflikt, izmislio je da je Jaris pokušao da ga otme i ubije. Onda je sam sebe uvalio u još već problem dok je čekao suđenje za napad na policijaca.

“Dobijao sam novine i čitao ih više puta. Jednu priču sam posebno pratio. Bio sam opsjednut ubistvom mlade žene, Linde Krejg i smislio sam glupu ideju – ako pomognem policiji da riješi zločin dobiću manju kaznu.

Sklopio sam priču i bivšeg narkomana za kojeg sam milsio da je mrtav optužio sam za silovanje i ubistvo Linde Krejg. Ali bio je živ i imao je alibi. Tri dana kasnije optužili su me za ubistvo. Godine 1981. zvanično sam optužen za otmicu, silovanje i ubistvo Krejgove, žene koju nikada nisam sreo u životu.

Poslat sam u najgori zatvor u Pensilvaniji. Već prvog dana sam pretučen. Smjestili su me u samicu. Tokom boravka u zatvoru proveo sam 8,755 dana u samici, ali prva dva su mi bila najteža. Gotovo da sam poludio lupajući glavom u zid.

Moja porodica je dolazila da me vidi dva puta godišnje. Trudio sam se da ne vide da patim.

Prošao sam kroz nekoliko žalbenih postupaka, ali sam ih sve upropastio jer sam pobjegao iz zatvora posle tri godine robije. Vodili su me u sudnicu, kada smo u jednom trenutku napravili pauzu za tolaet. Sa mnom su bila dva šerifa, ali sam uspio da pobjegnem.

Upoznao sam djevojku po imenu Viki i počeli smo da se zabavljamo. Pravio sam se da sam normalan momak dok sam bio kod njenih roditelja na večeri, a istovremeno me je policija tražila.

Pakleni povratak u zatvor

Vidio sam svoju fotografiju na listi najtraženijih osoba i to je bilo dovoljno za mene. Posle 25 dana sam se predao. Vikina mama je rekla policiji da sam bio fin mladić i da sam u kuću unio smijeh.

Povratak u zatvor je bio brutalan. Od tog trenutka pa narednih 14 godina bio sam “Red Xed”, što znači da nikad ne bi mogla da me dodirne ljudska ruka. Ako bih izašao da vježbam, stavljali su mi 50.000 volti struje oko stomaka, koje su stražari kontrolisali preko uređaja da bi mogli da me muče.

Nerazumno su me tukli, razbili su mi mnogo kostiju na licu da bi me kaznili zbog bjekstva. Jednom su me toliko tukli, da mi se mrežnjača oka odvojila. Moja ćelija je bila 2,5 sa 1,8 metara veličine. Poznavao sam druge zatvorenike samo glasom. Ako su vam ispraznili vodu iz WC-a, mogli ste da razgovarate kroz cijevi sa osobom u sledećoj ćeliji. Kasnije sam smješten u mentalnu ćeliju.

Svijet spolja bio je teži nego što sam zamišljao. Osjećao sam se alergično na svjež vazduh, a noge su me boljele od nošenja cipela. Nisam znao koliko dugo ću živjeti, pa sam činio sve što brže sam mogao. Na mnogo načina 14 godina slobode bili su teži nego zatvor. U zatvoru ljudi pokažu svoje prvo lice, pa znate s kim imate posla. Napolju svi pokazuju fasadu.”

Nik je danas slobodan i ima ćerku, a ubica Linde Krejg nikada nije pronađen.