Ispovijest dilera koji je preživio užase zatvora u Brazilu: U ćelijama su Srbi i Crnogorci, a žene im donose drogu sakrivenu u intimnim djelovima tijela

Hrvat, koji je 2007. godine uhapšen u Brazilu zbog trgovine drogom, proveo je u zatvoru u ovoj zemlji šest i po godina. On je svoje iskustvo na mjestu na kojem mjesečno ubiju po jednog zatvorenika ispričao za hrvatski Express i otkrio je kako tamo sreo još momaka iz Srbije, Crne Gore i Makedonije.

On je drogu je kupio i letio je sa San Paolo, odakle je trebao da produži za Evropu, a uhapšen je u tranzitnoj zoni nakon što je policija otkrila sadržaj njegovog prtljaga.

Završio je u internacionalnom zatvoru u Brazilu u kojem je bilo 650 ležaja, a u jednom trenutku je bilo 1.700 ljudi.

– Mišići u zatvoru ne postoje, samo inteligencija. Svi su u zatvoru na “dobro” i “mir”. Postoje klanovi. Nema sile. Silu ti mogu nametnuti, ali kao provokaciju. Dok sam bio u zatvoru bilo je još nekoliko momaka iz Hrvatske, jedan Makedonac, te Srba i Crnogoraca. Saradnja s onima s našeg govornog područja hrvatskog ili srpskog jezika bila je ok. Od onih koji su imali više u zatvoru, mi koji smo imali manje, niko nije bio zakinut. Uvek se pitalo: “Brate, kako si, šta ti treba” – ispričao je on za hrvatski portal.

On je u zatvoru bio od 2007. do 2014. godine, a ispričao je i kako su mu “Srbi čestitali kad su generala Antu Gotovinu pustili iz zatvora u Hagu”.

– Odmah su mi “taksijem” poslali u ćeliju drogu. Malo koke, malo trave. Taksi je bio konopac koji je išao od ćelije do ćelije pa bi se njime vukla poruka ili već nešto u posudi od hrane. To s čestitanjem što je Gotovina na slobodi bila je šala, naravno. Ali ja sam s tim ljudima svaki dan hodao, družio se, trenirao s njima, s nekima se i drogirao – kaže bivši diler.

On je opisao užasne uslove koji postoje u ovom zatvoru, a na podu je spavao 11 meseci.

– Ležiš na betonu dok neko iz ćelije ne ode na slobodu, ne daj Bože umre, ili zbog nekih sankcija ode u izolaciju. U ćeliji površine 19 kvadratnih metara korisnog prostora bilo je 13 ljudi – istakao je on i dodao kako su u njoj bili improvizovana kuhinja, tuš i betonska wc šolja iza zavese.

– Svi u ćeliji smo bili porodica. I vlasnik telefona ne može da ga koristi, a da ga ne da na korištenje drugima u ćeliji. Jasno, to ima svoju cenu. Svaki razgovor s Evropom koštao je boks Marlbora. Ali ne možeš u ćeliji da pušiš ili da koristiš nešto drugo pred drugima, a da drugi ne dobiju deo. Policije je bilo vrlo malo – prisetio se ovaj Hrvat.

Svaki paviljon u svakom zatvoru ima svog vođu. Oni su gospodari života i smrti. Policija ih poštuje. Postoje pravila koja su oni doneli – nema otimanja slabijem, nema silovanja i nema kreka. Bilo je i okršaja a jednom mesečno je neko iznošen mrtav iz zatvora.

Prema njegovim rečima, 95 odsto žena tokom poseta unosi u zatvor drogu.

– Policija ne pregleda njihove intimne delove niti ih šalju na rendgen. Zna se da one unose drogu, a droga je veoma skupa. Ja ne mogu da dobijem ništa ako neko nije određenoj ženi u Evropi preko Vestern uniona uplatio na račun. Obično su ti koji primaju posete imućniji pa imaju i telefone. Pa se u razgovoru, preko šifri, obavesti da je taj i taj uplatio toliko i toliko. Kad je poseta gotova, svako dobije ono što je uplatio – objasnio je bivši zatvorenik.

Vrlo lako je doći do gotovo bilo čega. Policajac zna da imaš telefon u ćeliji, on ti ga je i doneo, ističe Hrvat, a jednom mesečno je generalni pretres. Kad dođe policija i nađe telefon, uzima ga, a zatvorenika odvodi u samicu na mesec dana.

– Taj policajac, a to se već zna, od osuđenikove žene će za dan, dva na ulici dobiti novac na određeni račun te će za dan, dva ponovo doneti mobilni. Telefon ti treba jer se iz zatvora rade enormni poslovi. Žene su, recimo to tako, nosioci poslova. Kolumbijac ima ženu, Peruanac, Srbin, Crnogorac, Pargvajac takođe. Amerikanac, Šveđanin… Znači, ako deset ćelija ima posete u paviljonu, a žena, na primer, zna već druge četiri koje su isto u poseti, nakon što izađu iz zatvora, ono što su se tokom subote i nedelje njihovi muževi dogovorili kažu određenoj osobi i posao ide dalje. Iz vikenda u vikend. Ako bilo šta u zatvoru radiš, to radiš s Kolumbijcem ili Srbinom i Crnogorcem koji imaju veliki novac. Nakon što se sklope poslovi, u zatvor stižu poruke. “Madrid je primio”, “Otišlo je za Frankfurt” ili u pismu iz Milana piše “Stiže” – prisetio se bivši “gost” zatvora u brazilskoj džungli.

Prema njegovim rečima, organizacije koje se i danas bave krijumčarenjem kokaina najviše traže mornare.

– Argentina, Čile, Peru – svi imaju luke. Brazil ih ima nekoliko. Najpoznatija je Santos, pa Rio de Žaneiro u koji dolazi gomila kruzera. E sad, ti kruzeri se jednom moraju vratiti u Evropu i velika je verovatnoća da na tom kruzeru ima velika količina nečega. Sve zavisi od mornara – jesi li ga uspešno vrbovao ili mu dao dobru cenu. Recimo, dok sam ja dole ležao, za kilogram kokaina plaćalo se 5.000 dolara. Kad sam prvi put prošao s robom, imao sam pravo da od svakog kilograma uzmem 100 grama i više sam zaradio od tog čistog kokaina, nego što sam dobio love za krijumčarenje – zaključio je bivši diler.