Христова љубав никад никога не заборавља

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, обратио се свим вјерницима поводом предстојећих васкршњих празника.

Обраћање Митрополита преносимо интегрално.

Христос воскресе!

Ваистину воскресе!

Велики си Господе и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи да опише чудеса Твоја. Заиста, велик је Господ што је свијет из љубави створио. Велики је и чудесан у свом првом стварању, стварању свијета и човјека. Велики је Господ и чудесан посебно у свом другом стварању, духовном стварању, јер Бог не само што је створио свијет, и што је присутан у свијету својим стваралачким силама, него и чином свога Оваплоћења. Свето дјело примања Богом Логосом људске природе усавршава свијет, обнавља га и даје му нову силу, нову вјечну снагу безмјерног усавршавања.

Човјек је биће створено на размеђу свјетова: огледало је и обличје свеукупне твари, али је и нешто много више: лик је и подобије самога Бога. „Ја се надам нешто Твоје, да у души мојој сјаје”, каже Ловћенски Тајновидац и та „клица васкрсења”, зрно, сјеме посијано божанском Силом у дубине бића „којом је од искони обдарено васионо свејаје“, тј. природа свих створених свјетова – свесветије, залога је и вјера да Бог није створио свијет за смрт и пролазност, него за вјечност, вјечни живот, „вјечно добробитије“.

Несебичном љубављу је Бог у Христу на Голготи открио себе и своју вјечну истину и свој вјечни Лик људима. Несебичном христоликом љубављу човјек постаје прави човјек, откривајући правог бесмртног себе. Та љубав саможртвена, постала и дарована од Христа, једини је истински смисао човјековог постојања. Христос нам поручује својом науком, смрћу и васкрсењем: Нову заповијест вам дајем, да љубите једни друге.

Погледамо ли данас на свијет кроз Христа који је Љубав и Добробитије видјећемо нови свијет и новог човјека. Погледамо ли на јутарњу звијезду на небу или цвијет у пољу, видјећемо да нас то Христос преко њих милује својом љубављу и обасјава својом свјетлошћу. Сретнемо ли сиромаха на путу видјећемо да нам то Христос долази у походе да провјери нашу вјеру и братољубље. Видимо ли сузу у братском оку, сретнемо ли се са страдањем и патњом људи, бића и твари, знаћемо да то Христов Крст продире и просијава кроз бића, простор и вријеме. Радимо ли у њиви или фабрици или у болници, не заборавимо ни за трен да су сви они са којима се свакодневно срећемо наша христолика браћа и вјечна сабраћа. Христос их је уткао у наш живот да провјери мјеру љубави и трпљења нашег. Увриједи ли нас ко или нам учини неправду, сјетимо се да је и за њега Христос пролио своју крв и не враћајмо му истом мјером. Јер тиме се зло умножава а добро умањује, мржња тријумфује а љубав ишчезава и хлади се. А гдје се мржња умножи, ту више брат не познаје брата, ту човјек постаје слијеп за Бога и за другог човјека. И намјесто мира, настаје немир, намјесто свјетлости мрак и дубока тама. Намјесто живота почиње да господари смрт.

Распеће и смрт Христова свједочанство су неизмјерне љубави Божје и човјекољубља према нама. Та љубав иде и даље од распећа и смрти, силази у невиђбожни ад, иде до граница богоотуђеног ништавила – Он који је постао човјек, као један од нас, истовремено и вјечни Бог, својом је човјечанском природом сишао у смрт, али је својим Божанством побиједио смрт, подаривши човјеку и свијету могућност вјечног живота. Тако је Његова смрт постала – лијек од смрти, а Његов гроб – живоносни гроб. А и једно и друго – откривење и даривање вјечне несебичне саможртвене Љубави, живоносне и побједоносне, као једине основе и бесмртне потке живота.

Само је Христос обасјао свијет таквом љубављу и зато је могао назвати себе „свјетлост свијета”. Као такав Он мири и обасјава срца живих, обједињујући и васкрсавајући мртве и живе и испуњавајући их неуништивом надом на живот вјечни, и стварношћу тог живота. Таква је и Христова љубав, а кроз Њега и вјеру у Њега, и кроз живот по Њему и Његовим заповијестима, таква постаје и љубав свих оних људи на земљи који ходе Његовим путем, који носе Његов живоносни Крст и који воле Његовом љубављу. На такву љубав смо призвани првенствено ми који носимо Његово име.

Његова љубав нема граница ни ограничења. Она је свеобухватна и свемилујућа љубав. За њу нема Грка ни Јеврејина, црнца ни бијелца, Србина ни Црногорца, Руса ни Јапанца, Африканца ни Американца. Она све и сва подједнако грли и свима се подједнако дарује и свима и свему се подједнако радује својом несмртном радошћу. По својој природи вјечна и боговјечна а по својствима свеобухватна и безгранична, она подједнако воли живе и мртве, праведне и грешне, људе и твари. Само она љубав која је јача од смрти, права је и истинска љубав. А управо таква је Христова љубав. Јача је од смрти, шира и бескрајнија од васионе и свих знаних и незнаних свјетова. То је љубав која никога и никад не заборавља.

Како је радосно и дивно бити човјек послије Христовог Васкрсења! Васкрс прославља остварење вјечног смисла. И како би био бесмислен људски живот без њега! Побједа над смрћу представља једину истинску побједу човјекову. Све друге побједе и човјекови успјеси на земљи, ако се не рађају у тој побједи – ништа су. Само побједа над смрћу даје смисао свеукупном људском животу и дјелању, човјековом рађању и постојању. Све што је постојало од искони до данашњег дана и све што ће постојати до краја свијета и вијека, љубављу постоји и њоме се грије, њоме се испуњује и одржава на равни живота.

Најопаснија болест нашег времена је болест губљења смисла живота.То је болест која рађа безброј других болести. А губљење смисла живота управо се рађа из прихватања смрти као једине коначне реалности човјека и свијета. Љубав која није спремна да сиђе у најмрачнија подземља људске огријеховљености и невиђбожне богоотуђености, никада се не може претворити у живот и свјетлост људима. Љубав која не може да побиједи демонско зло, гријех и смрт и сама се претвара у обману и привид. Презре ли било кога или било шта од творевине Божје, љубав престаје бити љубав. Љубав која воли садашњост, а прошлост људи и бића предаје ништавилу, и обрнуто – лажна је и демонска љубав. Таква љубав вара човјека, одричући га од живота и Бога који је све.

Зато, онај који је Христов на земљи и који жели да буде Његов у вјечности нека се испуњава Његовом васкрсном, вјечном и од смрти јачом љубављу према свима људима и свима бићима. Шта су ситне и биједне људске страсти и увреде у односу на ову велику и неизмјерну тајну вјечности живота и љубави подареним нам и откривеним у Христовој смрти и васкрсењу? Зато, бесмртна дјецо Божја, и вјечна браћо и сабраћо, све опростимо једни другима Христовим Васкрсењем, јер само на праштању и помирењу може се градити истинска будућност свих људи заједно. Поздравимо једни друге и све људе и сва бића живоносним поздравом: Христос васкрсе! Загрлимо једни друге и сву творевину светим Христовим загрљајем и запјевајмо сверадосну пјесму живота, неуништиве наде и свеобухватне љубави, јаче од смрти: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!

С љубављу у васкрслом Христу, ваш молитвеник,

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +АМФИЛОХИЈЕ