EDIN U AVGANISTANU BIO SVJEDOK TERORISTIČKOG NAPADA: Podgoričanin sa putovanja nosi važnu životnu lekciju!

Edin Krnić iz Crne Gore je pravi svjetski putnik, a po svojim putovanjima poznat na čitavom Balkanu ali i šire. Svaka njegova avantura je dokumentovana predivnim fotografijama sa udaljenih krajeva naše planete, a on kaže da voli da istražuje nove zemlje i predjele, da upoznaje druge narode i njihove kulture. Cilj mu je da obiđe čitavu planetu, a svoju zamisao polako ali sigurno pažljivo ostvaruje.

Samo za Telegraf.rs je govorio o svom najnovijem putovanju, tokom kojeg je obišao i bolje upoznao Avganistan. Iz ove zemlje o kojoj često imamo brojne predrasude i koja je nerijetko na lošem glasu u svjetskim medijima, nosi predivne utiske i uspomene.

Pored znamenitosti koje je imao priliku da obiđe, posebno je naglasio da su na njega najveći utisak ostavili ljudi, njihova ljubaznost i gostoprimstvo koje uprkos siromaštvu i teškom životu, ispoljavaju prema svima, kao da su dio njihove porodice.

– Budući da sam sebi postavio cilj da posjetim svih 196 država svijeta, a da se na tom putu nalazi i Avganistan, pored svih opasnosti koje postoje zbog vanrednog stanja koje nažalost još uvijek vlada u toj azijskoj državi, a o čemu sam bio upozoren i u Nju Delhiju kada sam vadio vizu, ja sam ipak čvrsto odlučio da posjetim i Avganistan.

Tako je, otprilike, došlo do te odluke. I nisam se pokajao zbog toga. Avganistan mi se našao na Putu svile i bilo je prirodno da ne zaobiđem ovu drevnu državu koja nekad bila dio Persijskog carstva – ističe Edin.

Međutim, navodi da je obilazak Avganistana otežan za turiste, jer vlasti ne preporučuju da se zemlja posjećuje zbog bezbjednosnih razloga.

– Konkretno, ja sam vizu za Avganistan dobio uz garanciju Ministarstva spoljnih poslova Crne Gore. Konzul Fazal Haq Faqiry u Nju Delhiju, kojeg moram ovde da pomenem zbog izuzetne korektnosti, tražio mi je takvu garanciju jer nije želeo da mi izda vizu na svoju ruku, budući da je osećao odgovornost ukoliko bi mi se nešto desilo u poseti Avganistanu. Upravo mi je on preporučio da obiđem sejver Avganistana, koji je malo bezbjedniji od juga koji drže Talibani i na kojem se vode stalne borbe sa avganistanskom armijom i koalicionim snagama.

Fazal mi je preporučio da posjetim samo pet gradova, a to su: Kabul, Bamyan (Bamijan), Mazar Sharif (Mazar Šarif), Herat i Balkh (Balh). Kako sam na Putu svile ulazio u Avganistan iz uzbekistanskog grada Temriza, Mazar Sharif je bio prvi veći grad koji sam posetio u Avganistanu. Pre toga sam, obavivši sve formalnosti oko prelaska granice, pješke krenuo prema Hejratanu, pograničnom selu na putu ka Mazar Sharifu (Mazar Šarifu).

Tamo sam sasvim slučajno upoznao izvanrednu porodicu Amani, koja mi je istog dana stvorila veoma pozitivnu sliku o ljudima u Avganistanu. Braća blizanci Kamjo i Namjo Amani su fakultetski obrazovani momci koji tečno govore engleski i koji su mi dali informacije iz prve ruke o bezbednosnoj situaciji, kao i o tome šta sve mogu neometano posjetiti u Avganistanu, a da i pored toga moram da budem veoma pažljiv i da se ne krećem nigdje kada padne prvi mrak – dodaje on.

U ovoj zemlji je obišao brojne znamenitosti, ali mu se najviše dopao kompleks vjerskih objekata u čijem središtu se nalazi čuvena Plava džamija u Mazar Sharifu (Mazar Šarifu).

–  Ona je rađena u tipičnom persijskom stilu i je po svemu identična sa vjerskim objektima i medresama u Iranu, Iraku, Siriji, Turkmenistanu, Tadžikistanu i Uzbekistanu. Zanimljivo je da je većina vjerskih objekata sagrađena prije dolaska islama, ali da su ti objekti nakon toga prilagođeni islamskim učenjima, što ih čini izuzetno starima, ali utoliko više interesantnima.

U Heratu sam posjetio čuvenu Džamiju Masdžid ili Veliku džamiju Herata (Great Mosque of Herat ili Jami Masjid of Herat), zatim u gradu Balkh (Balh) sam posetio kuću čuvenog persijskog pesnika i filozofa Mevlane Džalaludina Rumija, jedno prekrasno mesto koje je u vreme stare Persije bilo velegrad, sve dok ga mongolska vojska u pohodu prema Evropi predvođena Džingis Kanom nije uništila do temelja. Balkh je danas, nažalost, grad samo u sijenci Mazar Sharifa (Mazar Šarifa), dok je u 12. vijeku to bilo obrnuto.

U Kabulu nisam ništa mogao da posetim jer je otežano kretanje zbog velikog broja vojnih i policijskih punktova. Isto tako nisam mogao posetiti čuveni Bamyan (Bamijan) i Velikog Budu, zato što su mjesec dana prije mog dolaska Talibani zauzeli grad – kaže on.

Na Edina su najveći utisak ostavili ljudi, a posebno izdvaja porodicu Amani koja ga je dočekala kao najbližeg i koja ga je ugostila u svom skromnom domu i dijelila sa njim svaki zalogaj.

– U Avganistanu se živi siromašno, ali su ljudi izuzetno srdačni i dobri. Ugostiće vas u svom domu i podeliti sve što imaju. Sličnu sam situaciju imao u Heratu, gde sam nekoliko dana boravio kao gost kod Mohammad Yasera, sa kojim sam proveo nekoliko dana i koji me je upoznao sa svojom bližom rodbinom i prijateljima.

Oni su veoma tradicionalan narod, i dok sam boravio u njihovim domovima, nisam imao prilike da vidim ili upoznam njihove sestre ili majke, zbog njihovih verskih običaja.

Što se tiče njihovog načina života, primetio sam da se velika većina ljudi bavi trgovinom, poljoprivredom ili zanatstvom. Ne znam kako ih svet percipira, ali mogu da kažem da sam tokom 14 dana, koliko sam boravio u Avganistanu, video da su ljudi izuzetno dobri, prijateljski nastrojeni i gostoprimljivi, te da sam se u njihovim domovima osećao kao kod svojih najrođenijih.

Kad god bih se rastajao sa nekim kod koga sam bio u gostima, isti bi mi dao pregršt informacija o bezbednosti na mom putu ka sledećoj destinaciji, čega sam se uvek pridržavao, jer znam da lokalci uvek mogu dati najbolje i najpreciznije informacije – ističe naš sagovornik.

Pored dobrih ljudi koji svima izlaze u susret, Edin veoma slikovito govori i o njihovim običajima, kulturi i religiji.

– Moram reći da su meni, kao pripadniku islamske veroispovesti, njihovi običaji bili vrlo poznati i bliski, budući da su gotovo identični sa običajima ovdašnjih muslimana na Balkanu, a što se najviše ogleda u istovetnoj upotrebi reči koje su širenjem islama kao religije prema Evropi stigle u izvornom persijskom obliku. Neke od njih poznate su ne samo muslimanima već i pripadnicima drugih religija, jer se u našoj leksici smatraju turcizimima odnosno arabizmima.

To su, recimo, reči: šeker, sofra, soat (sat), nana, dugme, sirke (sirće), kufte (ćufte), sabah, čorap (čarape), sanduk, k'šok (kašika) itd. Takođe, treba imati u vidu da Avganistan nije sekularna država, to jest, država i vera nisu odvojene jedna od druge. To sam najbolje mogao osetiti tokom svog boravka u Avganistanu, jer sam se tamo zadesio tokom svetog meseca Ramazana i ono što je primetno jeste da tamo svi ljudi poste, i to nije propisano zakonom već je to nešto što se za njih samo po sebi podrazumijeva. Takođe, u toku dana su svi ugostiteljski objekti zatvoreni sve do pred iftar (obed kojim se završava dnevni post) – dodaje ovaj svetski putnik.

U ovoj zemlji se prema priči našeg sagovornika jede hrana koja je slična našoj. Pije se čaj, limunada sa nanom, a o ukusu njihovog hleba može da se priča danima.

– Njihova jela su jako slična našim tipičnim balkanskim jelima kao što su sarma, pasulj, meso s roštilja poput ćevapa (kebab), sataraš od povrća, zatim sir,mleko i mlečni proizvodi koji se pripremaju na potpuno identičan način kao kod nas, i imaju isti ukus, za razliku od država kao što su Turkmenistan, Tadžikistan, Uzbekistan, Kirgistan itd., gde se mleko, sir i mlečni proizvodi potpuno razlikuju od istih proizvoda u Avganistanu ili Balkanu. Interesantno je takođe to da se kafa pije veoma retko, a mnogo je više uobičajen čaj koji se pije u svakoj prilici.

Uz jelo je, osim čaja, obavezna i limunada sa nanom koja je izuzetno prijatna i osvežavajuća ili chakka koji se pravi od jogurta razblaženog sa vodom, najčešće prema sopstvenom ukusu, uz dodatak soli i nane. Posebno je ukusan njihov hleb koji se zove nan, a sprema se na tradicionalan način u zemljanim pećima. To je izuzetno tanak hleb koji je nešto između somuna i tortilje.

Što se tiče njihovih pekara i proizvodnje nana (hleba), interesantno je da ga uvek ima svežeg i može se naći u svako doba dana ili noći, osim u vreme Ramazana kada se priprema sat vremena pre iftara – kaže Edin.

O ljudima koje je imao priliku da upozna, Edin govori sa velikim poštovanjem i zahvalnošću.

– Na ulasku u Avganistan, na samo nekoliko stotina metara od granice sa Uzbekistanom iz kojeg sam ušao u Avganistan, u pograničnom mestu koje se zove Hejratan, sreo sam dva izvanredna momka, braću blizance Kamjo i Namjo Amani, kod kojih sam neplanirano boravio i okrepio se pred polazak u Mazar Sharif.

Kako pred sam put nisam imao nikakvih informacija o bezbednosnoj situaciji u Avganistanu, od njih sam dobio sve informacije iz prve ruke gde se smem bezbedno i neometano kretati, kao i o tome koja su mesta izuzetno opasna. Bili su mi od pomoći i tokom ostatka putovanja, jer sam bio u komunikaciji sa njima putem društvenih mreža.

Na taj način sam od njih dobijao informacije o tome koji su putevi prohodni za neometan prolazak. Potom u gradu Heratu upoznajem Yasera Mohammada (Jasera Mohamada), takođe veoma obrazovanog mladića koji mi je u obilasku Herata bio praktično desna ruka.

On mi je pokazao sve kulturno-istorijske znamenitosti u Heratu, budući da je Herat bio glavna strateška tačka na Putu svile od Kine prema Mediteranu.

Kod Yasera sam takođe boravio kao gost u njegovom domu. Nekoliko puta smo iftare provodili u lokalnim restoranima, gde sam preko njega upoznao nove ljude, njegove prijatelje i rodbinu  – navodi on.

Često se o položaju žena u Avganistanu govori u lošem svetlu. Edin je svojim očima video dve potpuno suprotne priče i načina života. Čak je sa dve žene imao priliku i da popriča i da se fotografiše.

– Mi islamski svet percipiramo iz naše evropske perspektive i to je sasvim prirodno. Međutim, ja sam sa ovog putovanja poneo dve slike Avganistana, koje su sasvim suprotne. Opšta je slika da njihove žene, u skladu sa šerijatskim pravilima, moraju biti pokrivene čadorima od kojih im se ne vidi ni lice ni oči.

Imao sam priliku da vidim muškarca kako na motoru sa prikolicom vozi i po nekoliko žena. Nisam mogao da znam da li su to njegove sestre ili možda supruge, jer su pre svega bile pokrivene, a s druge strane, u Avganistanu je poligamija uobičajena, tako da je to jedna slika Avganistana.

Ona druga, sasvim suprotna prvoj, koju sam imao priliku da vidim u gradu Heratu, ukazala mi se na izlasku iz aviona kojim sam leteo iz Kabula.

Tu sam upoznao dve djevojke, Fatmu i Sumeju, koje su bile veoma moderno obučene i na glavi su imale samo hidžab, dakle, lice im je bilo potpuno otkriveno. Bile su izuzetno komunikativne i čak smo napravili nekoliko zajedničkih fotografija. Dakle, to je ta druga slika Avganistana koja mi je potvrdila da u toj zemlji ne vlada isključivo šerijatski zakon već da ima i svojevrsne slobode kada su žene u pitanju, što znači da je sve to individualno.

Moj je opšti utisak da žene iz provincije i sa rubova grada, nose čadore i najčešće su skroz pokrivene. U njihovim istitucijama, međutim, žene pokrivaju glavu samo hidžabom i izuzetno su lepo i moderno obučene. Osim toga, u njihovim tržnim centrima butici su prepuni moderne garderobe, a sigurno da neko kupuje tu garderobu, jer u protivnom ne bi bila tu izložena – dodaje on.

Najveći problem u Avganistanu je upravo bezbednost, pa ova zemlja često nije na dobrom glasu u svetskim medijima. I sam Edin navodi da ne može da kaže da se oseća bezbedno dok je putovao.

– Ko god vidi stanje u Avganistanu svojim očima, ne može da kaže da se oseća bezbedno. To je zemlja koja je više od trideset godina u ratnom stanju, i ma koliko da je narod dobar, nesigurno je kretati se ulicama nakon prvog mraka, zbog mogućeg neprijatnog susreta sa Talibanima.

A što se tiče toga da li sam se našao u nekoj strašnoj situaciji, mogu da kažem da jesam i da jesam osetio strah, jer sam sasvim slučajno baš u tom „bezbednom“ Mazar Sharifu bio svedok bombaškog napada Talibana u kojem je smrtno stradao jedan pripadnik policije čije sam obezglavljeno telo i prosuti mozak gledao s nevericom i u šoku, jer se sve to desilo na samo oko 300 metara od mene – navodi on.

Ovaj događaj koji se dogodio 30. aprila je na njena ostavio najsnažniji utisak, budući sa se desio u njegovoj neposrednoj blizini. Kaže da je prizor bio neverovatan.

– A što je još čudnije, samo tri minuta pre eksplozije, prošao sam upravo tom stazom izlazeći iz Plave džamije koju sam prethodno obišao. Ono što me je posebno iznenadilo jeste to da su se u trenutku eksplozije ljudi ponašali vrlo prirodno, ne pokazujući nikakvu paniku niti čuđenje, verovatno zato što su navikli na takve prizore.

Ja sam bio u šoku, ali sam isto tako želeo da odmah priđem bliže kako bih napravio fotografije sa mesta napada. Ali u toj nameri sprečio me je jedan prolaznik koji me je snažno zgrabio za ruku i na tečnom engleskom jeziku rekao da ostanem tu gde jesam, jer nakon prvog manjeg napada često usledi veća i snažnija eksplozija, dok prva eksplozija služi samo kao mamac kako bi se masa zgusnula i pobio što veći broj civila – ističe Edin.

Dodaje da su mnogi putevi u Avganistanu blokirani od strane Talibana i da je kretanje drumovima jako opasno, pa je najbezbednije putovati avionom.

– U Avganistanu postoje dve avio kompanije Kam i Ariana. Svi veći gradovi u zemlji povezani su aerodromima, izuzev onih gradova koji su pali u ruke Talibana. Jako je interesantno da su cene avionskih letova veoma nepovoljne, tako da se cena karte u jednom pravcu kreću između 80 i 150 dolara, u zavisnosti od destinacije – ističe on.

Dodaje da je i pored svega, ovo putovanje bez sumnje ispunilo sva njegova očekivanja.

– Pre svega, nikad ne treba smetnuti s uma da je Avganistan zemlja koja je već više od tri decenije u ratnom stanju. Ali i pored svega toga, pored sve te bede i teškog života, oseća se onaj persijski duh i dobrota ljudi koji vam prilaze potpuno iskreno i srdačno i koji, pored sve svoje sirotinje, dele sa vama sve što imaju kao da ste član njihove porodice. Pored toga, imao sam priliku da obiđem ostatke persijske civilizacije, i to je za mene nešto neprocenjivo.

Iznenadilo me je to što njihove žene, koje svaka bez izuzetka nosi takozvane čadore koji kompletno pokrivaju sve delove tela, posećuju moderne tržne centre i nose ispod čadora modernu zapadnjačku odeću. Međutim, zbog snažnih tradicionalnih stega, najverovatnije im roditelji ne dozvoljavaju da na ulicama izlaze tako obučene. To pogotovo važi za devojke, jer se tamo brakovi i dalje sklapaju na tradicionalan način putem prosidbe koju obavljaju roditelji mlade i mladoženje – kaže naš sagovornik.

Ponovo bi se vratio u ovu zemlju, ali kako kaže samo zbog ljudi i zbog njihove izuzetne ljubaznosti i nekoristoljubivosti, i pored sveg siromaštva u kojem žive. Dodaje da je to je za njega nešto neprocenjivo. Sa ovog putovanja je poneo i veliku životnu lekciju.

– Najveća životna lekcija koju nosim sa ovog putovanja jeste spoznaja da ljudski život ne vredi ni pet para. Doživeo sam to da sam u Mazar Sharifu mogao smrtno da stradam od jedne nasumične eksplozije. Verovatno se nikad ne bi ni saznalo šta se sa mnom zbilo, ali eto, ja sam i dalje tu, život mi sprema nova putovanja i nova prostranstva, valjda zato što moja misija na ovoj Zemlji još nije završena.

A s druge strane, jedno beživotno telo vojnika ležalo je na zemlji, prepolovljene glave od gelera, na istom mestu kuda sam prošao samo tri minuta pre eksplozije. To je ta neizvesnost života. Čovek nigde nije bezbedan, i zato treba živeti život punim plućima, što se lično trudim da radim – zaključuje Edin.

Pogledajte još fotografija:

(A.Tašković – [email protected])