NAJFUDBALSKIJA PORODICA U CRNOJ GORI: Kod Burzanovića i majka zna fudbal u prste!

Dnevne novine su u prazničnoj atmosferi razgovarale sa članovima najfudbalskije porodice u Crnoj Gori – Burzanovićima

Najstariji ima 31 godinu, srednji je mlađi samo godinu, dok je najmlađi tek 17-godišnjak – Goran, Igor i Marko Burzanović čine najfudbalskiju porodicu u Crnoj Gori.

Ali i šire…

Toliko tehnike na jednom mjestu nećete naći, a Dnevne novine su uplovile u superzanimljivu avanturu sa Goranom (Budućnost, Leotar, Petrovac, Zeta, Mogren, Mladost), Igorom (Budućnost, Crvena zvezda, Nagoja, Irtiš, Hunan) i Markom (Budućnost).

Porodica najveća podrška

DN: Kako je u porodici gdje je fudbal sve – dobro jutro, dobar dan, dobro veče i laku noć?

GORAN: Fudbal je tema broj jedan. I svi se radujemo svakom našem uspjehu. Kako nas trojica, tako i otac i majka.

IGOR: Rano smo počeli da se bavimo fudbalom, pa je to cjelokupno ušlo u porodicu Burzanović. I stvarno, veselimo se svakom treningu, utakmici…

MARKO: Iskreno, samo o fudbalu pričamo, svi ga pomno pratimo. Čak i majka dobro poznaje fudbal.

DN: Ko je najveći kritičar u najfudbalskijoj porodici?

GORAN: Kritikujemo jedan drugog između sebe. Marko i ja smo u Podgorici, pa gledamo jedan drugog na utakmicama. I Marko zna da udijeli savjet uprkos tome što je mlađi. Igor je uglavnom u inostranstvu, ali čujemo se uvijek poslije meča da nam kaže kako je igrao. Realan je u toj priči. Zajedno pokušavamo da ispravimo stvari.

IGOR: Imamo dosta iskustva. Najlakše je pričati kada se utakmica završi ko je gdje pogriješio. Glavno je da se poslije grešaka “dižemo”, da se trudimo da budemo bolji.

DN: Da li je porodica najveća podrška?

MARKO: Definitivno. Kod nas je to tako. Otac, majka, Goran, Igor – svi mi daju podršku, vjeruju u mene. Ali, i ja u njih.

Bilo je blata i žrtve, ali nikad se nije čulo: Nema fudbala

DN: Koliko vam je puta majka kada biste došli prljavi kući sa treninga rekla: “Dosta je bilo”?

GORAN: Nikada. Dolazili smo kući blatnjavi, ali to nije bio problem. Odrasli smo u vremenima kada uslovi nijesu bili idealni, ali roditelji su se trudili da uživamo u fudbalu. Kada je bilo teško, bili su tu.

IGOR: Počeli smo da bismo se sklonili sa ulice uprkos tome što smo najviše igrali na ulici. Niko nije vjerovao da ćemo biti fudbaleri. Sve je išlo spontano. Tata je radio u “Radoju Dakiću”, a majka u “Titeksu”. Majka je znala iz treće smjene da nas vodi na teren Titeksa pješke. Nije bilo lako, ali nikada nije rekla nemojte više. Koliko je samo čarapa oprala, mnogi bi digli ruke, ali naši roditelji to nijesu uradili.

DN: Koliko je bilo teško trenirati prije dvadesetak godina?

IGOR: Uslovi u kojima smo mi trenirali nemaju nikave veze sa današnjim. Imali smo jedan teren – teren Titeksa – roditelji nas koji smo trenirali su dolazili sat prije treninga da bi prskali teren kako se ne bi dizala prašina da neko ne bi zaradio neku bolest. To je bilo sve sem teren, ali to nama nije smetalo. Sada postoji kamp Budućnosti, vještačka trava, Savez pomaže… Uslovi u kojima se danas radi dobri su za igrače Budućnosti. Ko je trenirao na Titeksu 10 godina, morao je da ima ozbiljnu povredu kasnije.

GORAN: Kada smo igrali protiv PSV-a, mislili smo da to nije isti sport. Ali, kada smo vidjeli njihove uslove, znali smo da se ne možemo porediti. Kao klinci smo imali loše uslove, ali to nije bio faktor da neki momci ne naprave sjajnu karijeru – Igor, Milan Purović, Simon Vukčević… Današnja generacija ima mogućnost više za napredovanje i ozbiljan transfer.

Ronaldo, Mesi, pravi Ronaldo

DN: Igore, za čime najviše žališ u karijeri? Svi koju su te gledali pod Goricom misle da si mogao više…

IGOR: Iskreno, ništa ne bih mijenjao. Kada krenete da se bavite fudbalom, ne možete da razmišljate da ćete biti neko. Dajete uvijek 100 odsto, ako se to vrati – vrati se. Igrao samo dobro za Budućnost, prešao sam u Zvezdu, slušam priče jesam se dokazao, nijesam… A malo ko ima statistički učinak kao ja – četiri gola Partizanu na pet utakmica, tri gola u Evropi, nezaboravna šansa protiv Rendžersa. Uslijedio je poziv Piksija u Nagoju koji nijesam mogao da odbijem. Već peta sezona sam u Aziji. Ništa ne bih vratio, samo se nadam da ću što duže biti u fudbalu.

DN: Gorane, da li je inostranstvo neostvarena želja?

GORAN: Jeste. Mislim da sam svojim igrama i ponašanjem zaslužio da dobijem šansu. Ali, u fudbalu treba dosta sreće, a meni se kockice nijesu posložile. Međutim, ne predajem se, imam 31 godinu, želim još da igram fudbal, a dok god ga igram, nadaću se inostranstvu. 

DN: Marko, koliko učiš na greškama braće i dobrim stvarima?

MARKO: Mnogo mi znače. Imali su mnogo dobrih trenutaka, a ja pokušavam da nastavim tim putem. Naravno, ako može, želim da bude još bolje. Što se tiče grešaka, gledam da ih ne pravim.

Trenutak karijere? Za Marka je još rano…

GORAN: Gol protiv Sarajeva je jedini pravi u mojoj karijeri. Bilo je golova i asistencija, ali to je nekako pečat. Tada smo doveli PSV u Podgoricu, igrali smo utakmicu koja se ne igra svaki dan u Crnoj Gori.

IGOR: Kada smo ušli u ligu Srbije i Crne Gore sa 27 ili 29 bodova razlike. Pored toga dupla kruna sa Zvezdom, titula sa Nagojom. Možda najbolji osjećaj je istorijska titula sa Nagojom.

Ko su vam omiljeni igrači?

MARKO: Dok sam bio manji, gledao sam Igora i Gorana kao idole. Sada mi je Mesi najbolji, najbolji svih vremena. Takođe, tu bih dodao Franćeska Totija.

GORAN: Igrao sam u najviše u Zeti, uživao sam uz Žarka Koraća, Petra Škuletića, Petra Orlandića i Vladimira Boljevića. Što se tiče Budućnosti, to je Igor definitivno. Svjetski nivo? Mesi i Ronaldo odskaču od svih, ali više gotivim Lionela.

IGOR: Glupo je pričati o Mesiju i Ronaldu kao fudbalerima. Međutim, za mene je najbolji igrač stari Ronaldo. Kada su u pitanju igrači sa kojima sam igrao, kada bih nabrajao, nikada ne bih završio. Ali, generacija koja je savladala Zvezdu u Beogradu, koja je izborila Intertoto kup i dovela La Korunju u Podgoricu je nešto posebno.

Nenormalne emocije pod Goricom

Da li je Budućnost najveća ljubav?

IGOR: Ubjedljivo, tu nema priče. Bez obzira na transfere, jedini stadion na koji izlazim sa nenormalnim emocijama je stadion Budućnosti.

GORAN: Složio bih se sa Igorem. Uz sve dužno poštovanje svim klubovima, Budućnost je pravi klub.

Marko, kako bi volio da teče tvoja karijera?

MARKO: Bilo bi lijepo sa plavima da osvojim neki trofej, jer je to naš najveći klub. Volio bih kasnije da zaigram u Evropi u nekom dobrom klubu.

Doći će vrijeme da se okače kopačke o klin – šta poslije?

GORAN: Treba razmišljati polako, jer sam u tim godinama. Bio sam na seminaru za B licencu, vidim sjutra sebe u ulozi trenera.

IGOR: Razmišljam, ali ne još ozbiljno. Mislim da mogu da pružim fudbalu još u azijskim krajevima. Vjerovatno ću ostati u fudbalu, nadam se da će se neke stvari poklopiti i da ću završiti trenersku školu do kraja karijere.

Kako savjetujete Marka?

IGOR: Imamo odličnu komunikaciju. O svemu smo pričali, zna da treba da se ponašao kao što smo se mi ponašali. Mora da ima poštovanje prema svima, mora da odradi svaki trening 100 odsto. Krenuo je dobro, može da napravi dobru karijeru.

GORAN: Nas dvojica smo mu najveći kritičari. Međutim, on čvrsto stoji na zemlji u zemlji gdje te poslije dobre utakmice svi tapšu po ramenu. Zna šta su mu nedostaci, govorim mu šta da treba da ispravi. Ima potencijal, ali je najbitnije njegovo zdravlje.

Dođe li ti nekada da im kažeš:  “Pustite me više’?

MARKO: Ne. Uvijek ih saslušam, jer znam da je to za moje dobre. Od njihovih savjeta u budućnosti će mi biti samo lakše.

Marko, dobio si desetku Budućnosti sa samo 17 godina – isti broj je nosio Igor sa kojim te svakodnevno porede – i igrom i fizički? Postoji li opterećenje?

MARKO: Ne stvara mi to preveliki pritisak. Trudim se da opravdam to što je Igor uradio u Budućnosti, trudim se da igram još bolje. Jesmo isti, tako je ispalo, tako je majka odlučila.

Novogodišnja želja?

MARKO: Da osvojim trofej i da odem iz Crne Gore.

IGOR: Lično, da potpišem ugovor poslije Nove godine i samo zdravlja.

GORAN: Zdravlje je najbitnije. Vrijeme će pokazati, možda dođe do nekog transfera.

Da li ste znali…

Igor i Marko Burzanović su postigli identične golove – stariji je u dresu Nagoje pogodio sa centra igrališta, a mlađi je to iskopirao u dresu kadetske selekcije Crne Gore