Početna » ŽIVOT + » Djeca i roditelji » PRIČA O MILICI IZ PORODILIŠTA ĆE VAS RASPLAKATI: Koliko ti je stvarno potrebno da budeš srećan?

PRIČA O MILICI IZ PORODILIŠTA ĆE VAS RASPLAKATI: Koliko ti je stvarno potrebno da budeš srećan?

Jedna Novosađanka podijelila je na svom Fejsbuk profilu priču koja pokazuje kako žive ljudi u Srbiji, ali i u regionu, i probala da da odgovor na pitanje – šta je sreća?

Dirljiv status na Fejsbuku je za kratko vrijeme podijelilo skoro 500 ljudi natjeraće vas da se zamislite. Prenosimo vam ga u cjelosti:

Ulazim u porodilište.. Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se…

Babica mi prilazi i kaže. Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sledećeg mjeseca a beba je baš mala.

„Kako se zoveš“, pitam i prilazim ženi.

„Milica“, kaže jedva čujno..

„Odakle si“, nastavljam sa pitanjima.

„Odavde“, kaže, „tu sam se udala“.

„Dobro Milice, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte“, pitam.

„Da, odgovara kratko. Dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radi i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hleba i ponešto skuvamo. Lijepo živim, ne žalim se“ priča.

Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu.

„Milice, koga imaš ? Brata, sestru“, upitam.

„Samo sestru doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate mama je umrla, tata radi po cio dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vrijedna, čistila sam, kuvala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, Milice našao sam ti muža. I doveo ga. Idi dijete sa njim, biće ti bolje nego ovdje. I tako sam se ja udala“, kaže.

„I jel ti lijep muž“, pokušavam da se našalim.

„Dobar je“, prozbori i nastavlja da ćuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli. Mlada žena koja prihvata realnost ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promijeni.

Babica mi donosi njene analize krvi.. Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu. Teška anemija, hipoproteinemija.

„Znate, nastavlja.. Ovo je devojčica. Zvaću je Anđela. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego, nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem

„Napni se Milice“, kažem i gledam u babicu. Svi ćutimo. Nemamo riječi. A iznutra nas steže, boli..

Hajde Milice, najjače što možeš, napni. Milica sluša, njeno mršavo tijelo daje svu svoju snagu, i ona se porodi. Beba mršava, ali lijepa, plače, crnokosa.

„Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim“, kaže.

Uzima je grli, ljubi i plače od sreće.

„Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška doktorka“, pita.

„Evo samo malo, Milice izmjerićemo bebu“, objasnim. Beba je teška 2200 grama. Terminska beba, beba gladne Milice.

„Lijepa je doktorka, stvarno je lijepa“.

„Jeste Milice, lijepa…“

Tjeram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun.

„Milice jesi li gladna, žedna?“

„Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo“. I prvi put Milica ima osmjeh.

 

Izlazim iz porodilišta. Čeka me nizak čovjek.

„Ja sam Milicin muž. Da li je Milica dobro?“

„Jeste“, kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocijepane patike. Ruke, grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Srećan je.

„Molim vas, dajte ovo Milici“, reče i pruža malu kutiju keksa i sok. „Neka jede, treba da doji, a ja ću doći sjutra.. Eto krenulo mi, imam da radim ..

Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene.

Sutradan u viziti, dolazim do nje. Osmjehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista.

Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže.

„Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite“, kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta. Sokovi, napolitanke, čokolade.

„Dale su mi, nisam uzela.. Kažu, jedi Milice vidi kako si mršava a mi debele“.

Namještam osmijeh i gledam oko sebe..Ove divne žene iz sobe su osjetile da treba da joj pomognu i donijele su joj od uložaka do hrane, a da je pri tome ni jednog trenutka je nisu uvrijedile..

Dolazi dan otpusta. Pri polasku Milica dolazi da se zahvali..

„Hvala vam na stvarima za bebu. Nije trebalo.“

„Neka Milice, uživaj. Nije to ništa.“

„Hvala , hvala…“

A on ih čeka.. Ljubi ih u kosu i daje Milici jednu ružu…Tako se valja…

Gledam ih i mislim… Koliko ti stvarno potrebno da budeš srećan? Zaista ne znam…

Check Also

PRVA FOTOGRAFIJA TARE ĐOKOVIĆ: Jelena pred svijetom pokazala kako doji bebu

Jelena Đoković, supruga Novaka Đokovića, prvi put je objavila fotografiju ćerkice Tare. Na fotografiji se ...

PODGORICA: “Čovjek je PLAKAO iz nemoći, a onda mu je nepoznata žena VRATILA VJERU U LJUDE”

Čitalac portala Volim Podgoricu jutros je, kako nam je kazao, na ulici slučajno prisustvovao emotivnom ...

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *