Home / NOVOSTI / Društvo / Dejan je imao 10 na diplomskom, 10 godina traži posao

Dejan je imao 10 na diplomskom, 10 godina traži posao

Kriv sam jer sam htio da se školujem i dam svoj doprinos državi. Kriv sam, jer sam potrošio više od pola života ni u šta.  Ako ikada budem stvorio porodicu, potrudiću se da moja djeca ne naprave istu grešku. Ako riješe da budu pametna i obrazovana a da pritom ne postradaju, neka to urade na nekom drugom mjestu.

Ovako danas misli i govori Dejan Ristić (36) iz Leskovca,  koji je s desetkom diplomirao na mašinskom fakultetu u Nišu. Tokom decenijskog traganja za poslom, obolio je od stresa, čime se samo zakomplikovala lista problema s kojima se nosi gotovo od malena.

Iz siromaštva u bijedu

Potiče iz veoma siromašne porodice. Nepismeni roditelji su ga školovali nadničeći po njivama. Tu liniju siromaštva, mislio je, prekinuće s fakultetskom diplomom u džepu. Bio je, izgleda, u zabludi. Zvanje akademskog građanina donijelo mu je veće brige od onih iz siromašnih i gladnih godina u studentskom sobičku

“Završio sam mašinski fakultet bez pomoći pri izradi domaćih zadataka. Bez kompjutera i svega što današnji studenti imaju. U toku studiranja sam radio noćnu smjenu kako bih sjutradan išao na predavanja.  Jedva sam čekao da apsolviram i dođem kući, na selo, jer nije se moglo više izdržati. Od države nisam dobijao nikakvu pomoć. Jedne godine sam samo bio u studentskom domu a kasnije zbog renoviranja doma sam morao da odem da stanujem privatno. Samo bog zna kako sam plaćao kiriju i sve ostalo”, počinje svoju ispovjest za “Jugmediu” Dejan Ristić.

Htio sam da pocijepam diplomu

“Prošle su bile dvije godine. Moji roditelji, u dubokoj starosti i bolesni, nisu mogli više da zarađuju kao do tada. Niko ih nije pozivao a i bilo je nehumano više prema njima. Ja sam, iako diplomirani inženjer mašinstva, počeo da tražim bilo koji posao. Tu se javio problem. Niko nije htio da me zaposli zbog prekvalifikacije. Tada sam poželio da pocijepam diplomu fakulteta  i da se odreknem nje,  jer mi je samo smetala da nađem bilo koji posao ispod sedmog stepena obrazovanja”.Kao apsolvent je kratko radio u jednoj školi, a posle diplomiranja se prijavio lebanskoj kancelariji Tržita rada da bi bio bliže roditeljima. Bio je tada jedini diplomirani inženjer u toj varoši.

U međuvremenu tročlana porodica ostaje više puta bez struje jer nema čime da plati inače skromne račune.  Bol, tuga, poniženje i stresovi uzimaju danak.

Život u mraku

“Po mjesec dana moji roditelji i ja smo živjeli bez struje, u 21. veku. Ja sam se poslije toga razbolio i dobio dijagnozu „ateroskleroza krvnih sudova“. Na lijevoj nozi je počela da mi se javlja gangrena stopala. Niko u kući nije imao, po nekoliko godina, zdravstvenu knjižicu. Moji roditelji je nemaju ni dan danas. Ja sam kao nezaposleno lice na sreću mogao da izvadim zdravstvenu knjižicu. Dobio sam uput da mi se izvrši potpuna „rekonstrukcija arterija“ na nozi ili bajpasevi na nekoliko mjesta na nozi. Kažu da su uzroci traume i promrzline iz mladosti”.

Zar sam ja već star?

“Postavio sam sebi samo to pitanje ? Poslije ovakve operacije ja bih postao invalid. Tek tada nesposoban i za fizički rad. Tada sam imao 30 godina života. U konsultaciji sa jednim hirurgom koji je radio na VMA ja nisam otišao na ovakav hirurški zahvat. Preporuka je bila da počnem da koristim vitaminsku terapiju uz strogi režim ishrane. Sve je to mnogo koštalo. I tako… U mraku i svime , ja sam morao da se snalazim svakog mjeseca od desetak do petanaest hiljada mjesečno za terapiju. Nema vrata na koja nisam zakucao. Svima je bilo navodno žao. Moji roditelji sada imaju po 70 godina. Nikud ja ne mogu niti pa želim da odem ili pobjegnem. Jedno znam. Da ne daj Bože da umru, ne bih imao čime da ih sahranim”

 Konačno 30 posto radnog  vremena na koje svi nasrću

“Zahvaljujući dobroj volji direktora jedne osnovne škole ja danas imam neki posao. Predajem dva predmeta i imam svega 6 časova nedeljno, 30 %. I za tih 6, upire se prstom u mene”.

Tek nedavno je uspio da isplati sva dugovanja za struju, ali ne zna šta će dalje ako ostane i bez tih 30 posto časova. “Nemam više snage da tražim posao”, veli, a i zabranjeno mu je da se nervira.

Tugu liječi pisanjem poezije

“Najstrože mi je zabranjena nervoza, jer svaki stres parališe mi krvne sudove. Dobar dio vremena provodim pored kompjutera radeći honorarno neke poslove u vezi servisiranja kompjutera. Vratio sam se pisanju poezije i spremam svoju prvu zbirku pjesama. To me jedino čini srećnim. Majci ne mogu nikada da se odužim, za života. Napisao sam joj i posvetio pjesmu „Lagali su te, majko“ koja se nalazi i na YouTube-u. Volio bih beskonačno mnogo više od ovoga…”, završava Dejan Ristić, mašinski inženjer, svoju svoju potresnu ispovest, momak bez uticajnih rođaka i prijatelja, bez partijske knjižice, momak koji s praznim džepom nije mogao da kupi posao.

Izvor: Jugmedia.rs

loading...

One comment

  1. Живковић Живко

    Дејане, јавите ми се. Нешто се може учинити, како би се олакшало стање. Поздрав.П.С. Сваки коментар је сувишан, у земљи лопужа. тајкуна, хохштаплера,…

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com