JAPANKA SE ZALJUBILA U BALKAN: Pobacala sam u đubre 20.000 evra vrijednu brendiranu odjeću, napustila bankarsku karijeru i KONAČNO UŽIVAM U ŽIVOTU! (VIDEO)

U Japanu je život stresan, puno se radi, nekad, da ne bi probili rokove, čak od 9 ujutro do 3 posle ponoći. Moji klijenti su bili vrlo moćni i bogati, a ja sam se brinula o njihovom novcu, u pitanju su bili milioni dolara i ja sam bila odgovorna za njihova ulaganja, a to mi je stvaralo velik pritisak. Osim odgovornosti prema klijenatu, tu su ciljevi koje sam morala da postignem u sklopu poslovnih planova banke, što stvara i dodatan stres.

Volim Japan, ali je počeo da me guši, tamo svi rade iste stvari, vjerovatno sam previše nezavisna i ne volim da mi se naređuje šta da radim. Imala sam potrebu da osvježim svoj život i da se detoksiram mentalno i fizički. Počela sam od toga da sam smanjila količinu stvari koje imam, pobacala sam mnogo odjeće, cipela i torbi pa čak i namještaja kako bih imala više vazduha u životu.

Bila je to skupa i brendirana odjeća. Guči, Šanel, D&G i drugih luksuznih brendova, i sve sam bez puno razmišljanja strpala u vreće za smeće i bacila.

Mislim da sam u đubre bacila stvari koje su vredjele više od 20.000 evra. Nisam imala snage čak ni da pokušam da ih prodam. Željela sam što prije da završim s tim stilom život. Ostavila sam samo ono najosnovnije.

Na primjer nemam više ni jedan par cipela sa visokim potpeticama, sada imam samo odeću koja mi je udobna i klupka vune za heklanje, jer je to moj hobi, koji sam zbog posla zapostavila.

Odlučila sam da putujem i dam sebi vremena da razmislim šta želim da radim. Obišla sam više-manje cijelu istočnu Evropu. Balkanci su mnogo direktniji, to mi se sviđa. Japanci su više kao Englezi, distancirani smo i treba nam puno više vremena da se sprijateljimo.

U Japanu se puno radi i zapravo se odričemo privatnog života, ljudi su sramežljivi, ali dobrog srca. Tek nakon što odemo u penziju zapravo počinjemo da živimo i uživamo u životu. To je za mene prekasno. Naša država ne omogućava jeftino čuvanje djece i zbog toga žene ostaju kod kuće, što nije u redu. Na Balkanu žene više rade jer država donekle subvencioniše čuvanje djece.

U Japanu sam mogla bez problema da platim torbu 2.000 evra, ali mentalno to je bio vrlo siromašan život. Gledajući ljude u Bosni ili Crnoj Gori, gdje sam bila duže nego na primer u Hrvatskoj, mogu reći da, premda imaju skromne prihode, žive opušteno i na neki način sretnije. Na neki način malo zavidim ljudima na Balkanu.

Vidjevši tako različite uslove i način življenja puno sam razmišljala o tome kojim poslom bi trebala da se bavim. Otpremnina mi se vrlo brzo istopili i našla sam se u situaciji da moram da smislim šta ću da radim. Oduvijek sam sanjala da budem samostalna poslovna žena pa sam odlučila da pokrenem svoj posao. Naime, moj otac u Japanu proizvodi vrlo kvalitetne makaze za frizere. Naša kompanija nudi 52 modela makaza različitih vrsta i ja sam odlučila da  proširim porodični posao na Evropu.

Putujem već više od godinu dana i to me dosta promijenilo, ne osjećam stres, ponovo se smijem i sa puno veselja se družim sa ljudima koje upoznajem.

Uskoro idem na tri mjeseca u Japan, odlučila sam da iznajmim stan u Jokohami, a kad to sredim vraćam se natrag na Balkan. Volim Jokohamu, ali mi se nikako ne vraća u taj stres. Život ovdje mi je puno opušteniji i konačno imam vremena i energije za sve one stvari koje sam bila zapostavila.

100posto.hr/Vedrana Sunko