Vasilije (22) slikao selfi, pa pao sa 15 metara i ostao nepokretan: Danas čeka 12. operaciju
Vasiliju Uroševiću (22) cio život je stao 2. avgusta 2019. godine. Tog kobnog dana, ovaj momak pao je sa 15 metara visine, sa svoje terase u Beogradu i ostao nepokretan. Vasilije je u tom trenutku slikao selfi, a pred njim je bila karijera muzičara. Danas se ovaj dečko bori za svoju budućnost, a čeka ga čak 12. operacija po redu.
Njegova majka Đurđica za Telegraf.rs prisjeća se najtužnijeg dana u svom životu. Iako su godine prošle, a lavovska borba ne prestaje, glas joj i dalje drhti dok priča o nesreći. Sjeća se policijskih kola, sirena, užasa, ali i jedne molitve koju je ponavljala.
“Vasilije je 2. avgusta 2019. godine pao sa visine od 15 metara sa 4. sprata slikajući selfi. Sjeo je na balkon izgubio ravnotežu i pao. Drvo lješnika je malo ublažilo pad. Prvi ga je našao komšija koji je inspektor u policiji, jer je čuo tup zvuk. Rekao mu je da se ne mrda jer se ne zna šta je povrijeđeno, zvao hitnu i odvezli su ga u Urgentni centar. Ja sam tada radila dva posla i prijepodne i popodne, a to se desilo u 19.10 sati, a ja sam stigla kući u 19.45 kada se on već odvezen. Vidjela sam kola policije ispred zgrade i odmah mi je srce zaigralo”, priča majka.
Iako joj je majčinski instinkt poručivao da nešto nije u redu, Đurđica je pokušavala da pronađe opravdanje. Mislila je, policija je tu drugim povodom, ali onda je dobila potvrdu – tu su zbog njenog jedinca.
“Policija je svakako često dolazila zbog tog inspektora, ali imala sam neki loš predosjećaj. Otišla sam u stan i vidjela da Vasilija nema. U jednom trenutku izašla sam na terasu i pogledala dolje. Tada sam ugledala neko udubljenje kao da je neka životinja ležala. Prošli su me trnci. Otrčala sam dolje i pitala policiju da li se nešto desilo, oni su rekli da je pao momak. Ja ih upitam da nije Vasilije Urošević, a on i kažu jeste”, prisjeća se Đurđica.
Bol i patnja ne jenjavaju, a iz telefonske slušalice čuje se krik bola jedne majke.
“Uh… “, izustila je dok je pokušavala da nastavi svoju priču i otvori jedva zaceljene rane.
“Pitaju me ko sam ja, a meni mrak pred očima. Kažu mi da idemo u policiju da dam izjavu, ja odlazim, a dijete mi u Urgentnom. To mi je bio najteži dan u životu. Dijete mi leži u bolnici, a ja ne mogu da budem sa njim”, priča ona.
Čim je završila sa protokolom Đurđica je otrčala u Urgentni. Izbezumljena, prvo je pitala ljekare: “Da li je živ?”, a kada je dobila potvrdan odgovor počela je da se moli nasred bolničkog hodnika ne obazirući se na poglede.
“Kad se sve to završilo otišla sam u Urgentni, rekli su mi da je živ, a ja sam samo glasno viknula: “Molim te Sveti Vasilije Ostroški ostavi ga u životu”. Hvala Bogu, zaista je ostao u životu. Stalno su nam govorili da će umrijeti, a ja sam rekla da oni rade svoj posao, a ja ću svoj – da se molim”, govori nam.
Po prvi put osjetio bol, Tajland jedina nada
Vasilije je dosad imao 11 operacija, a sada, prema prognozama ljekara čeka ga ona najbitnija, na Tajlandu. Ipak, ovog ljeta desilo se nešto što je njega i majku vinulo u nebesa. Roboti su detektovali osjećaj u kukovima.
“Do sada smo imali 11 operacija, a čeka nas 12. na Tajlandu. U maju mu se pojavio osjećaj u kukovima, a u avgustu osjećaj bola. To je veliki napredak, s obzirom na to da on od vrata nadolje ništa ne osjeća. Kao da smo skočili do Marsa. Rekli su nam da ta operacija može mnogo da znači, ali zavisi od čovjeka do čovjeka. Na Tajlandu će dobiti 2,5 miliona matičnih ćelija. Do juče smo uspjeli da skupimo 21.000 evra. Za operaciju nam treba 25.000 evra, ali nam treba još sredstava za karte, smještaj i rehabilitacije. Tekući mjesečni troškovi su oko 800 evra. Vrlo je bitno jer je hitno, nama do 11. novembra faktički treba 30.000 evra jer bez avionskih karata i smještaja ne možemo ni otići – poručuje majka i moli sve koji su u mogućnosti da im pomognu.
“Prva pomisao mi je bila ŽIV SAM”
Vasilije se poslednjih sekundi prije nesreće sjeća kao kroz maglu. Sada mu je konstantno u glavi šta je sve izgubio, ali se fokusira na ono što će povratiti. Bio je muzičar. Gradio je karijeru. Baš tog dana kada je pao, trebalo je da snimi svoj spot i pjesmu.
“Prva pomisao kada sam se probudio mi je bila “živ sam“, a sad je na meni da se oporavim i vratim u pređašnje stanje. Uz tu rehabilitacijsku borbu, sve vrijeme je bitna i resocijalizacija. To je dečku sa 18 godina veoma teško. Razmišljao sam i šta sam izgubio i šta treba da povratim. O tome šta sam izgubio razmišljam i dan danas, to je neminovno, ali i o tome šta treba da povratim, na tome aktivno radim. Moja majka je uvijek bila uz mene, ona mi je najveća podrška. Kroz maglu se sjećam poslednjih momenata prije pada. Tog dana trebalo je da snimim pjesmu i spot. Dan je bio pun iščekivanja, to mi je mnogo značilo. I eto, desila se nesreća i nisam to ostvario”, sjeća se ovaj momak.
Upravo to mu je najveća želja – da se ostvari kao umetnik.
“Najveća želja mi je da se ostvarim kao umjetnik. Zdravstveno šta je tu je, ja dajem sve od sebe da se oporavim, ali najviše bih volio da zavšrim fakultet i radim na sebi”, poručuje Vasilije.
Da Vasilije prohoda! Pomozimo Vasiliju!
Slanjem SMS poruke 23 na 3800
Uplatom na dinarski račun: 160-6000001471770-82
Uplatom na devizni račun: 160-6000001476344-37
IBAN: RS35160600000147634437
SWIFT/BIC: DBDBRSBG
Uplatom putem Paypala na linku: Paypal
Uplatom putem kartice na linku: E-donacija
