Mnogo Fin Lik je nova internet senzacija i genijalan je

Za svega dva dana na Fejsbuku, ovaj lik je prikupio preko 7.000 lajkova i verovatno ste već primjetili da njegovu poeziju šeruju i vaši prijatelji.

Mnogo ljudi piše pesme na društvenim mrežama i obučno su očajne. Šta ti misliš o njima?

– Mislim da, ako smem da primetim, nemojte da se uvredite, ali – ko zapravo ima pravo da ocjenjuje nečije pjesme? Šta jednu pjesmu čini neočajnom? Ko je ustanovio te kriterijume i ko će ih jednog dana promjeniti? Mislim, oprostite na digresiji… Ali smatram da su sve pjesme i uopšte sva umjetnička (i neumjetnička) djela koja izazovu ikakvu reakciju kod onih koji to čitaju – postigla svoj cilj. A jeste, istina je da postoji i obilje pjesama koje ne prijaju mom ukusu, ali, pošto sam takav kakav jesam, tj. mnogo fin, ne bih želio da nekoga uvredim, izvinite.

Zašto si odlučio da se izražavaš kroz stihove?

– Ovaj, kako da kažem, odlučio sam se za ovakvu formu jer liči i na pjesmu, mada nema rime; a opet, podsjeća i na Fejsbuk čet, što je prirodno okruženje u kom obitava jedan mnogo fin lik. Za sve druge, duže, proznije forme, ako smem tako da se izrazim, treba više strpljenja, više truda i prije svega, više samopouzdanja, a to je nešto što, jelte, jedan mnogo fin lik poput mene baš i nema toliko mnogo.

Kako bi opisao sebe?

– Radim na nekom mjestu gdje se ponekad i desi da izađem iz svoje ljušture, da tako kažemo, ali sam uglavnom neprimjetan. Svjestan sam da imam određenu dozu talenta i da bih, možda, bio sposoban da pronađem neki drugi posao, ali ipak ne bih da izgubi ovo što je sigurno. A i ne bih da naljutim šefa i kolege. Smatram da imam dovoljno godina da zasnujem porodicu, ali se, iskreno govoreći, još uvek ne bih upustio u tako nešto jer nemam dovoljno dobro plaćen posao. A, kao što rekoh, ne smijem da potražim drugi posao jer ne bih da izgubim ovaj siguran.

Koje su tvoje vrline i mane?

– Pa, prije svega, ne volim da govorim o svojim vrlinama. Štaviše, ne volim da govorim o sebi uopšte. Ali, hajde, ne bih želeo da vas uvredim i da vam pokvarim koncept koji ste osmislili. Kao svoju vrlinu bih istakao to što mislim da dobro analiziram svoja i tuđa osjećanja, a kao manu, ako smijem da se blago našalim, naveo bih isto to – što se ponekad previše opterećujem tuđim i svojim osjećanjima. Dobro, možda ovo i nije bilo tako smešno, izvinite.

Na čije stihove muvaš devojke?

– Ovaj, kako da vam ovo kažem, a da vas ne uvrijedim… Ali, znate, ja nikada nisam muvao djevojke. Makar ne svjesno. Smatram da nije korektno lagati – ili, ako je to prejaka riječ – ulepšavati istinu kako biste se dopali nekome. I šta onda, dopadnete se nekome, obrete se u nekom vidu emotivne veze i ispostavi se da ni ona ni vi zapravo niste ono što ste prodavali jedno drugom u fazi “muvanja”. Izvinite, udavio sam vas, nije mi bila namera.

U kojim situacijama nisi fin? Šta može da ga izbaci iz takta?

– Trudim se da ne dozvolim sebi da me bilo šta izbaci iz takta. U redu, nekad je teško, ako je neki slučajni prolaznik ili taksista ili profesor ili nadređeni na poslu prosto – da izvinete na izrazu – govno od čovjeka… Onda je veoma teško ostati fin prema njemu. Ali, moja taktika je, ako ne zvuči previše pretenciozno, da iz svakog takvog, neljubaznog, gordog, nadmenog, osionog ili bahatog pojedinca izvučem ono najbolje. Primera radi, ako mi se kolega sa posla ne javi ispred firme, ja neću prestati da mu se javljam – već ću nastaviti da mu se javljam svakog dana sve ljubaznije i ljubaznije, sve dok njemu ne postane užasno neprijatno. Eto, jedan koristan savjet, neka korist i od mene…
Takođe, iz nepoznatog razloga, prilično se uznemirim kada sam u blizini nekoga ko konstantno razmišlja o poslu, parama i načinima kako da zaradi što više novca. Naravno, novac nam je svima bitan, ali, eto, ne volim taj mentalitet “život je džungla i moraš da se boriš za sebe i da se laktaš kako bi zagrabio što više para”. Valjda sam previše fin da bih tako razmišljao.

Kakvu muziku slušaš?

– To kakvu muziku slušam, to samo znamo moje slušalice, moj telefon i ja. Kao što možete da pretpostavite, volim muziku koja podstiče na razmišljanje i, naravno, volim da zamišljam da je muzika koju slušam zapravo saundtrek za moj život. Ali, opet, mislim da me to ne čini ništa posebnijim od bilo koga drugog, tako da ne bih dalje govorio na tu temu, ako nije problem. Preveliki.

U kojoj klupi si sjedio u srednjoj školi i s kim si se družio?

– A šta mislite gde sam sjedio? U poslednjoj klupi, naravno. Poslednja klupa je idealna za mnogo fine likove poput mene. Tu nismo pod pritiskom, nema tog osjećaja kao da svi gledaju u nas, a odlično je mesto za one povremene blistave trenutke inspiracije zbog kojih će ljudi osim standardnog “On je mnogo fin lik” reći i “Jao, on je veliki car!”

Šta gledaš na televiziji i kako ne psuješ tokom Dnevnika?

– Televiziju gledam retko i uglavnom je to u nekom većem društvu. Što se tiče izbora programa, nekad mi se baš i ne dopada ono što se dopada drugima oko mene (nadam se da neće ovo pročitati i da se neće uvrediti zbog ovoga), ali im to uglavnom ne kažem – pa se tako neretko desi da provedem nekoliko sati gledajući “Parove”. Mislim da mi sada malo i nedostaju “Parovi”… Ono što, ako smijem da dodam, ne volim da gledam na televiziji, a bogami i uživo – to su pokondireni tipovi i pretenciozne emisije u kojima izveštačeni voditelji pokušavaju da personifikuju nekakvu kulturu i da se označe kao pripadnici nekakve kulturne elite, a takva elita kod nas ne postoji. Barem je to moje mišljenje, oprostite.

Ako dozvoliš, izvini, nemoj zameriti, ali neme zanima, zašto ti misliš da si zanimljiv?

– Iskreno, prvo bih rekao da ne mislim da sam zanimljiv. Ali bih verovatno na nekakvom poligrafu pao na tom pitanju, pošto podsvesno očigledno mislim da sam mnogo zanimljiv, inače ne bih ovoliko smarao u ovim odgovorima i ne bih ni pokretao Fejsbuk stranicu preko koje ću javnosti servirati svoje misli.
Šalu na stranu, mislim da je stvar samo u tome da je većina ljudi svesno pristala da bude nezanimljiva i žrtvovala svoj smisao za humor zarad razvijanja nekih drugih “kvaliteta” koji će im pomoći da se lakše snađu u ovom, ah, tako surovom svetu neoliberalnog kapitalizma. Oprostite na ovom malom izletu u Malagurskizam, neće se ponoviti.

Izvinjavam se ako sam vam oduzeo previše vremena i previše prostora na sajtu, sva sreća pa ovo neće ići u štampano izdanje, inače bi verovatno opasno moralo da se krati. Hvala svim čitaocima “24 sata” koji su izdržali do kraja, hvala tebi na tome što si me kontaktirao i hvala svima koji su podržali Mnogo finog lika od samog starta i dali mi vetar u leđa da nastavim da budem, da izvinite na anglicizmima, socially awkward na social networku zvanoj Fejsbuk.

(24 Sata)