Hitovi su moj pasoš za Crnu Goru

„Ti sa­mo bu­di do­volj­no da­le­ko…“ od­jek­nu­će 16. av­gu­sta na fa­mo­znom be­o­grad­skom „Be­er Fe­stu“ ko­ji otva­ra pje­vač i glu­mac Đor­đe Da­vid sa svo­jom gru­pom „De­at Saw“. Po­klo­ni­ke ro­ka i ovog fe­sti­va­la ko­ji oku­plja mla­de iz re­gi­o­na i svi­je­ta, a ne sa­mo Sr­bi­je, zvi­je­zda ro­ken­ro­la Đor­đe Da­vid će, ka­ko ot­kri­va za „Dan“, do­če­ka­ti že­šćim re­per­to­a­rom, iako pu­bli­ka naj­pri­je že­li da ču­je ever­gri­ne „Naj­ja­či osta­ju“, „Do­la­zim za 5 mi­nu­ta“, „Po­ve­di me u noć“ ili „Umo­ran od sve­ga“ ko­ji­ma je sa „Ge­ne­ra­ci­jom 5“ obi­lje­žio rok sce­nu ne­ka­da­šnje Ju­ge.
– Za „Ti sa­mo bu­di do­volj­no da­le­ko“ mu­zi­ku je na­pi­sao Kor­ne­li­je Ko­vač, a tekst Ma­ri­na Tu­ca­ko­vić. Čim sam je čuo, bi­lo mi je ja­sno da će bi­ti uspje­šna, jer ima onu, ka­ko vo­lim da ka­žem, Kor­ne­li­je­vu sve­vre­men­sku cr­tu. Mno­gi su je ot­pje­va­li na svoj na­čin i po­ku­ša­li da je ob­ra­de, ali je naj­bo­lji aran­žman ura­dio Dra­gan Ilić. Pr­vi je 1979. ot­pje­vao Go­ran Mi­lo­še­vić, on­da sam ja po­čeo da je iz­vo­dim. Po­što sam na­sta­vio da je pje­vam i u gru­pi „De­ath Saw“, lju­di de­fi­ni­tiv­no tu pje­smu ve­zu­ju za me­ne – ot­kri­va u raz­go­vo­ru za naš list po­pu­lar­ni pje­vač.
Ima li Cr­na Go­ra ro­ken­rol pu­bli­ku?

– I te ka­ko. Na­ža­lost, ri­jet­ko sam go­sto­vao u „Hard rok“ ka­feu u Pod­go­ri­ci, ali bez ika­kve re­kla­me, vi­dio sam pu­bli­ku ko­ja je zna­la ap­so­lut­no sve pje­sme sa mog re­per­to­a­ra. Bio je pre­pun klub svih ge­ne­ra­ci­ja, od 18 do 58 go­di­na. U dva na­vra­ta je bi­lo pre­pu­no i u „Mon­te­ne­gro pa­bu“ u Nik­ši­ću. Od mo­men­ta ka­da uđem u Cr­nu Go­ru, od gra­ni­ce, pa pre­ko ben­zin­ske pum­pe gdje to­čim go­ri­vo, svi me pre­po­zna­ju i re­dom mi se obra­ća­ju ri­je­či­ma: „Đe si naj­ja­či, što ima, mo­že­mo li se sli­ka­ti…“. Naj­vi­še me u Cr­noj Go­ri pre­po­zna­ju po pje­smi „Naj­ja­či osta­ju, ni­kad se ne pre­da­ju“. Žao mi je što ni­sam na­stu­pao u ni­zu kul­tur­nih cen­ta­ra, mje­sti­ma na ko­ji­ma se de­ša­va­ju kon­cer­ti. U Bu­dvi, Ko­to­ru, Tiv­tu, ta­ko­đe du­go ni­sam bio, a kao pje­vač sam bo­lji ne­go ikad, a i bend mi ni­kad ni­je bio bo­lji. Stal­no mi iz­mi­ču kon­tak­ti sa lju­di­ma ko­ji or­ga­ni­zu­ju te fe­sti­va­le, svet­ko­vi­ne. Re­ci­mo, ni­ka­da ni­sam svi­rao na Ce­ti­nju, a znam i da ta­mo od stra­ne gra­da po­sto­ji vr­lo ozbilj­na or­ga­ni­za­ci­ja. Vi­dim da se u Cr­noj Go­ri, ka­da su u pi­ta­nju go­sto­va­nja mu­zi­ča­ra, uvi­jek ja­vlja­ju ista ime­na, kao i na fe­sti­va­li­ma, pro­sla­va­ma No­vih go­di­na. Sma­tram da tre­ba da­ti pri­li­ku i onoj dru­goj pu­bli­ci da ču­je ono što vo­li. Či­ni mi se da se stal­no pre­ne­b­je­ga­va taj mo­me­nat kri­tič­ke ma­se ko­ja po­sto­ji u svim dr­ža­va biv­ših re­pu­bli­ka SFRJ. Sva ta pu­bli­ka i te ka­ko zna i za sta­re i za no­ve ro­ke­re. Mi­slim da je pre­ne­b­je­ga­va­nje te vr­ste pri­če isu­vi­še ve­li­ki luk­suz, jer se i toj pu­bli­ci tre­ba obra­ti­ti. Či­ni mi se da na ci­je­lom Bal­ka­nu sta­ri­ja rok ge­ne­ra­ci­ja mla­đoj pre­no­si svo­ja is­ku­stva, ali i uop­šte umjet­nost, film, po­zo­ri­šte… I to je ja­ko do­bro.

Ka­ko pod­no­si­te ovu mu­zič­ku sce­nu ko­ja je pot­pu­no de­gra­di­ra­na? 
– Vre­me­na je­su te­ška, ali ta vr­sta de­gra­da­ci­je ipak za­vi­si od to­ga ko­li­ko ti do­zvo­liš da ne­ke stva­ri u tvom ži­vo­tu uti­ču na pro­mje­nu tvog sta­va i na­či­na raz­mi­šlja­nja, kao i mo­ral­no­sti i etič­no­sti. Ako je ne­ko gla­dan, ne­ću mu pre­po­ru­či­ti da se ba­vi pro­sti­tu­ci­jom, a vi­dim da je ona da­nas op­šta po­ja­va u Sr­bi­ji. Ne mi­slim sa­mo na onu bu­kval­nu pro­sti­tu­ci­ju, tje­le­snu, ko­ja je ta­ko­đe ras­pro­stra­nje­na, već na pro­sti­tu­i­sa­nje ka­rak­te­ra i pro­sti­tu­i­sa­nje u okvi­ru pro­fe­si­je. Ja to ne mo­gu i ne­ću, iako umi­jem, i u to­me bih bio od­li­čan. Mo­gao bih do­bro da za­ra­dim da uz rok u re­per­to­ar uvr­stim i pop i folk, pa da kre­nem po spla­vo­vi­ma. Ali, po­sto­ji vr­sta po­bu­ne u okvi­ru ko­je na to ne mo­gu da pri­sta­nem. Ja sam čo­vjek ko­ji pje­va i ži­vi ro­ken­rol, što je u Sr­bi­ji te­ška di­sci­pli­na. Ipak, ne od­u­sta­jem, za­lju­bljen sam u rok, vje­ru­jem u rok. To je ko­smo­po­lit­ska cr­ta… Ako bi se to­ga od­re­kao, imam uti­sak da bi se od­re­kao i se­be, ali i kćer­ke Sta­še…
I da­lje Vas mno­gi još ve­zu­ju za „Ge­ne­ra­ci­ju 5”?

– Mi­slim da je to pro­blem te gru­pe, a ne moj. Ipak, na to sam po­no­san, jer po­ka­zu­je da je taj ne­ka­kav moj pe­čat jak. Dok sam ja bio u „Ge­ne­ra­ci­ji 5“ stva­ra­le su se pje­sme ko­je osta­ju, a sve što su po­sle me­ne po­ku­ša­li da na­pra­ve, go­to­vo da lju­di ni­su ni pri­mi­je­ti­li.

Ro­ke­ri su po­seb­no osje­tlji­vi zbog ras­pa­da SFRJ, či­ni se da ih je to bo­lje­lo vi­še ne­go bi­lo ko­je dru­ge umjet­ni­ke. Je­ste li Vi ima­li ne­ku ne­pri­jat­nost, do­ži­vje­li raz­o­ča­re­nje?
– Je­sam, i to po pi­ta­nju vi­še stva­ri… Ja sam Sr­bin srp­skog ro­da, i ne mi­slim da bi­lo ko­ga ti­me ugro­ža­vam, kao što po­štu­jem sva­kog ko je Hr­vat hr­vtskog ro­da, sva­kog Slo­ven­ca, Je­vre­ji­na, mu­sli­ma­na, ka­to­li­ka, pra­vo­slav­ca. Me­ni je is­klju­či­vo va­žno ko je čo­vjek, a ko ne, ko je do­bar, a ko zao. Iz­u­zet­no mi je va­žno da se dru­žim sa mu­škar­ci­ma ko­ji ne tu­ku svo­je že­ne, jer pre­zi­rem ta­kav od­nos pre­ma že­na­ma. Na­ža­lost, mo­gu da ka­žem da sam je­dan od ri­jet­kih ko­ji ni­ka­da ni­je uda­rio že­nu. Mi­slim da će još pu­no vre­me­na mo­ra­ti da pro­đe da Bal­ka­nac shva­ti da je po­vri­je­di­ti sla­bi­jeg od se­be bo­go­hu­lje­nje.

Šta tre­ba da se pre­du­zme ka­ko bi se umjet­ni­ci, ro­ken­rol zvi­je­zde nje­go­va­le?
– Pu­no to­ga. Dr­ža­va mo­ra da ima slu­ha za lju­de ko­ji su in­sti­tu­ci­je i ko­ji su obi­lje­ži­le i obo­ji­le niz ge­ne­ra­ci­ja svo­jim dje­lo­va­nje. Pri­zna­te umjet­ni­ke mo­ra­mo tre­ti­ra­ti kao ho­da­ju­će spo­me­ni­ke i uvi­jek im otva­ra­ti vra­ta, jer je to od­raz iden­ti­te­ta na­ci­o­nal­nog bi­ća. Je­res mi je i što je za­bo­ra­vljen Zo­ran Mi­šće­vić kao pr­vi re­al­ni ro­ker na na­šim pro­sto­ri­ma. Stra­šno mi je što ni­gdje ne­ma­mo nje­mu u čast po­dig­nut spo­me­nik i na­gra­du po nje­mu na­zva­na. Či­ni se da smo za­bo­ra­vi­li i Sla­đa­nu Mi­lo­še­vić, ko­ja je ozbilj­ne do­ma­će za­dat­ke da­va­la i svjet­skim zve­zda­ma. Sje­ti­mo se sa­mo da je fa­mo­zna Ni­na Ha­gen u do­ba svo­je naj­ve­će sla­ve, do­la­zi­la u Sr­bi­ju da se upo­zna sa Sla­đa­nom, da od nje po­ku­pi ne­ke sa­vje­te ka­da je u pi­ta­nju po­zor­ni­ca, scen­ska po­ja­va, svi­ra­nje i pje­va­nje.

To zna­ju oni sta­ri­ji no­vi­na­ri, a mla­đi da­nas ne pi­šu o to­me, već ko je obu­kao tan­ge. Ta­kve tri­vi­jal­no­sti su na na­slov­ni­ca­ma na­ših no­vi­na, iako ima­mo fan­ta­stič­nu rok sce­nu na ko­joj bi sva­ka dr­ža­va bi­la po­no­sna. Ka­da bi ova ze­mlja po­klo­ni­la vi­še pa­žnje toj li­ni­ji ko­smo­po­li­ti­zma ko­ja nas po­ve­zu­je sa Evro­pom i svi­je­tom, od to­ga bi ubi­ra­la pro­fit. Naj­ja­če upo­ri­šte ima­mo upra­vo me­đu umjet­ni­ci­ma, po­go­to­vo me­đu ro­ke­ri­ma i glum­ci­ma. Umje­sto da se to pre­po­zna, po­dr­ža­va­ju se stva­ri ko­je su na gra­ni­ci do­brog uku­sa, ne­što vr­lo pr­lja­vo. Ne­ka­kve pje­valj­ke ba­če­ne u etar nam vas­pi­ta­va­ju omla­di­nu. Na­rav­no, ni­je sve u na­rod­noj mu­zi­ci lo­še, ni­ti u ro­ku do­bro. U svim fa­ho­vi­ma ima onih ko­je po­štu­jem i sa ko­ji­ma se dru­žim. Ne­dav­no pre­mi­nu­li Cu­ne Goj­ko­vić je bio sja­jan. Imao je bo­žan­stven glas. Ka­da se kra­jem še­zde­se­tih po­ja­vio, bio je ve­li­ka ra­dost u kul­tur­nim kru­go­vi­ma, a dr­ža­va da­nas na ta­ko da­ro­vi­te ne obra­ća pa­žnju, kao ni na tra­go­ve ko­je su osta­vi­li u kul­tu­ri.

(Dan)