IRINEJ: Nema Temeljnog ugovora sa Crnom Gorom dok vlada Krivokapić

Povodom praznika Rođenja Hristovog – Božića – ovo poručuje episkop bački Irinej. U intervjuu za svečani broj nedeljnika “Pečat” vladika je sa čitaocima podelio svoje viđenje najaktuelnijih pitanja našeg naroda, Srpske crkve i vremena u kome živimo.

EPIDEMIJA I VAKCINACIJA

Moj lični stav, kao episkopa Crkve i koliko-toliko odgovornog čoveka jeste da, s nadom na pomoć Božju, treba da uvažavamo napore i rezultate ljudi iz medicinske struke i da ne odbacujemo olako sredstva koja nam nude, ma koliko da su još nesavršena i ambivalentna, a sa druge strane – da treba odbaciti svaku zamisao o opšteobaveznoj, odnosno prinudnoj vakcinaciji. Svaki čovek ima moralno pravo i moralnu obavezu da odgovorno razmotri sve relevantne argumente i razloge za vakcinisanje ili protiv vakcinisanja i da na osnovu ozbiljnog uvida u dostupne podatke slobodno odluči da li će primiti vakcinu ili neće, a ako hoće, koju će primiti. Smatram, takođe, da o eventualnom vakcinisanju maloletne dece mogu da odlučuju isključivo roditelji ili staratelji, a nikako ne državni organi ili Svetska zdravstvena organizacija, inače institucija nejasnog identiteta i spornog autoriteta.

PATRIJARH PORFIRIJE

Najiskrenije smatram da nepuna godina patrijarške službe NJegove svetosti potvrđuje istinitost i mudrost narodne poslovice koja glasi: “Po jutru se dan poznaje”. Drugim rečima, budući da su prvi meseci arhipastirske i prvosvešteničke delatnosti onoga ko u naše dane sedi na tronu Svetoga Save, prosvetitelja srpskog, više nego uspešni, blagosloveni i plodonosni, uveren sam da će i u godinama i decenijama koje dolaze ta delatnost biti u istoj ili još većoj meri uspešna, blagoslovena i plodonosna.

Podvižnički duh, neumorni trud, ljubav, požrtvovanje, revnost za dom Božji, za slavu i rast tela Hristovoga, Crkve, i svecelo prinošenje sveceloga sebe i svoga života na žrtvu živu, blagoprijatnu Bogu – što sve navedeno krasi našeg patrijarha – vidljivo su znamenje i pouzdano jemstvo da će Gospod štedro nagraditi svoga vernoga slugu i krunisati njegove napore svojom blagodaću i mnogostrukim duhovnim plodovima. Na svima nama je da mu budemo skromni saputnici i satrudnici na putu Krsta i Vaskrsenja.

USTOLIČENJE U CRNOJ GORI

Jedinstven je u ukupnoj istoriji ne samo Crkve nego i civilizacije, onaj čudovišni scenario oko ustoličenja mitropolita Joanikija – pokušaj neprijatelja Crkve da, pod plaštom borbe za nekakvo crnogorstvo (montenegrinstvo, dukljanstvo) i slične “ideale”, pomoću pretnje nasiljem, čak i krvoprolićem, spreče obavljanje crkvenog čina ustoličenja mitropolita, vekovima vršenog na isti način i na istom svetom mestu, u Cetinjskom manastiru. Vrhunac beščašća je bila optužba post festum – optužba za “desant” i “specijalce”, kao da je to bio patrijarhov izbor, a ne odluka nadležnih vlasti Crne Gore, koje su procenile da će “hrabri branitelji Montenegra”, zaslepljeni mržnjom, biti sposobni i da fizički nasrnu na patrijarha i vladike.

Jer, valja znati, patrijarh nije tražio nikakvu i ničiju zaštitu nego je krenuo u manastir, na svoju svetu dužnost, na sasvim uobičajen način, kolima, a zatim pešice. Istine i pravde radi, za čitavu tu nebivalu bruku i sramotu ne treba kriviti Cetinjane, jer njih i nije bilo mnogo oko manastira, ali je zato bilo raznih, što bi se reklo, od zla oca i još gore majke, skupljenih s koca i konopca, željnih divljanja i uživanja u haosu, a verovatno i dodatno motivisanih nekom crkavicom u evrima. Zna se odlično u čijoj režiji se sve odigravalo – režiser je bio legendarni “prešjednik”, bezbožnik koji je bio namislio da osnuje nekakvu nazovicrkvu po svojoj meri, pošto prethodno zabrani i ukine iskonsku, zakonitu i jedinu postojeću Crkvu.

TEMELJNI UGOVOR

Nažalost, još nije potpisan. Lično i ne verujem da će biti potpisan dokle god dr Zdravko Krivokapić bude premijer Crne Gore. On je, svojom taktikom “hoću-neću” i “korak napred – dva nazad”, isključivo “zaslužan” za dosadašnje nepotpisivanje Temeljnog ugovora. Prema njegovoj konfuznoj i zamagljujućoj formulaciji – namerno, čini mi se, tako sročenoj – ispada da on nije “ni luk jeo, ni luk mirisao” već da Sinod u Beogradu (opet taj omraženi, a toliko poželjni Beograd!) ne želi da ga potpiše: Ugovor je, veli, “usaglašen sa svim zahtevima koji proizlaze iz prakse prethodno definisanih ugovora sa Svetom stolicom i Jevrejskom zajednicom”, a Sinod ga ipak “još razmatra”. Ugovor je zaista, posle višekratnog razmatranja od strane Svetog sinoda SPC i Vlade Crne Gore, bio usaglašen i obostrano prihvatljiv.

Sam Krivokapić je potom najavio svoj dolazak u Patrijaršiju kako bi patrijarh i on potpisali taj usaglašeni Ugovor, da bi, stigavši, izjavio nešto sasvim drugo – da nije došao da potpiše Ugovor nego da patrijarhu i Sinodu “prenese pozdrave vjerujućeg naroda Crne Gore” (kao da je on, Bože me prosti, vladika, a ne visokorangirani funkcioner).

Ali ni to nije kraj. Posle svega, Krivokapić izjavljuje da je “spreman da potpiše čim se steknu svi preduslovi”.

Sve u svemu, nijedan Sinod i nijedan poglavar Crkve ne može sebi dozvoliti da uzme učešća u ovakvoj ili sličnoj “igri bez granica”, to jest, tačnije kazano, ne može nikome dozvoliti da se na ovaj način poigrava njime. Ali naša sveta Crkva je, hvala Bogu, po svojoj prirodi i iz iskustva, vična strpljenju i trpljenju. Zato će ona čekati i, ako Bog da, dočekati neke normalnije “preduslove” i neke nove ljude, pa onda sa radošću i blagodarnošću Bogu, u bratskoj slozi i ljubavi, potpisati obostrano prihvatljiv, korektan, pravičan i častan Ugovor. Pitam se: čemu nepotrebna mistifikacija? Zašto prosto ne prepišu ili prepričaju važeće ugovore sa Vatikanom i sa Islamskom i Jevrejskom zajednicom Crne Gore, imenujući Srpsku pravoslavnu crkvu kao ugovornu stranu, pa mirna Bačka?

POLOŽAJ VERONAUKE

Veronauka je, uprkos teškoćama i nedostacima posle njenog višedecenijskog prinudnog odsustva iz prosvetnog sistema, pokazala svu opravdanost njenoga vraćanja u školu i sve duhovne, moralne i obrazovne plodove koje spomenuste. Ali isto tako bih ponovio da status veronauke i veroučitelja nije do kraja rešen. I ne samo da nije rešen, već je i pogoršan kad ga uporedimo sa odlukom pokojnog premijera Đinđića i sa slovom i duhom Vladine uredbe o veronauci u školi. Tvrdim, javno i odgovorno, da je do tog pogoršanja došlo zbog trajne opstrukcije određenih ljudi iz Ministarstva prosvete i njihovih jednostranih poteza, vršenih mimo nadležne komisije, iako na njih nisu imali pravo. Kada kažem da je bilo opstrukcije – a ima je i danas – prvenstveno mislim na problem radno-pravnog statusa katiheta i veroučitelj.

Ministarstvo prosvete je samovoljno, bez znanja i saglasnosti nadležne Vladine komisije degradiralo veronauku u srednjoj školi na izborni nastavni program. Predmet i program nisu isto a objašnjenje Ministarstva prosvete nije, u najmanju ruku, bilo ni iskreno niti istinito. Sa svim ovim upoznat je aktuelni prvi potpredsednik Vlade i ministar prosvete. Lično se nadam da će on učiniti što do njega stoji da se ovo mučno pitanje skine sa dnevnog reda, na opštu korist i zadovoljstvo.

PAPINO IZVINJENJE

Izvinjenje pape Franciska (Franje) koji se tokom posete Grčkoj izvinio pravoslavcima za postupke katolika koji su postali razlog raskola između hrišćana ocenjujem kao znak nade i važnu poruku koja ima za cilj buduće vaspostavljanje poverenja među pravoslavnima i rimokatolicima, kao i međucrkvenu saradnju na polju svedočenja jevanđelskih duhovnih vrednosti.

Istorijskih razloga i povoda za takav gest ima napretek. Stoga nije čudo što u pravoslavnom svetu, pod teretom svih gorkih istorijskih sećanja, ima nepoverenja, sumnjičavosti i traženja “pozadine” povodom bilo kojeg papskog gesta dobre volje, pa i ovoga gesta današnjeg rimskog pape, NJegove svetosti Franciska (Franje) Prvog. Kod nas Srba, u širokim slojevima vernika naše Crkve, atmosfera opreza i uzdržanosti je, rekao bih, još izraženija, i to zato što prosečan Srbin i ukupne pravoslavno-katoličke odnose sagledava kroz prizmu tragične prirode srpsko-hrvatskih odnosa iz vremena zločinačke NDH.

Kada je reč o papi Francisku (Franji), uveren sam da je njegov gest iskren i dobronameran, “mostograditeljski”, bez zadnjih misli i skrivenih namera, i da za cilj ima produbljivanje dijaloga sa pravoslavljem i, gde god je to moguće, zauzimanje zajedničkoga stava pred izazovima “nove normalnosti”, nehrišćanske i nenormalne.

POMIRITELJSKA ULOGA CRKVE

Ne mislim da među nama, ovde i sada, nema duhovno zrelih, prosvećenih pojedinaca i čitavih nacionalno svesnih ustanova i “socijalnih grupa”, kako bi ih nazvao veliki mislilac Aleksandar Zinovjev. Ima ih, hvala Bogu, i biće ih, nadam se, sve više, uprkos hibridnom “mrežnom ratu” kojem smo izloženi. Ali tu naša sveta Crkva, nemajući monopol, upadljivo prednjači. Otkad postoji, kroza sva stoleća, ona gradi mir i širi slogu među braćom. Pritom ne gradi efemerni mir, mir koji se svodi na trenutno odsustvo rata, nego gradi jedini trajni i istinski mir, mir Božji koji donosi i daruje Hristos koji se rodi. Isto tako, ne širi slogu u zloj nameri i zlom delanju nego širi slogu utemeljenu na ljubavi Hristovoj, jedinoj nesebičnoj i nelicemernoj ljubavi, ljubavi koja “dugo trpi, blagotvorna je, ne zavidi, ne gordi se i ne nadima se, ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi” i, najvažnije, “nikad ne prestaje” (1. Kor. 13, 4 – 8).
IDENTITETSKI INŽENJERING

IDENTITET jednog naroda počiva na nekoliko stubova – jeziku, istoriji, tradiciji, mentalitetu i, na prvom mestu, zajedničkoj verskoj, duhovnoj i kulturnoj pripadnosti. Projektanti i konstruktori novih nacija u 20. i 21. veku, premda najčešće ili ateisti ili verski indiferentni, došli su na ideju da treba ili da porobe i u svoja kola upregnu postojeću Crkvu ili, ukoliko to nije izvodljivo, da sami osnuju neku svoju novu “Crkvu”. To se dešava i u Ukrajini i u Crnoj Gori. Apsolutni favorit i kandidat za Ginisa po ovom pitanju svakako je Đukanović, čovek koji je osnivanje nove “Crkve” za sopstvene potrebe i ciljeve javno uvrstio u program svoje partije. U oba slučaja narod je, međutim, anticrkvenim “crkvonošama” pokazao gde im je mesto.