MITROPOLIT AMFILOHIJE: Mauzolej je čudovište u kojem je Njegoš utamničen

Pra­znik Pre­o­bra­že­nje Go­spod­nje ju­če je obi­lje­žen u vi­še cr­no­gor­skih gra­do­va. Mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je iz­ja­vio je, na­kon slu­že­nja li­tur­gi­je po­vo­dom Pre­o­bra­že­nja, da je jed­na od sve­tih go­ra bio Lov­ćen, kao sve­ti­o­nik na­šeg na­ro­da i Bal­ka­na, sve­ti­o­nik Evro­pe.
– On je to bio sa cr­kvom Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog, sa mo­šti­ma Sve­tog Pe­tra II Taj­no­vid­ca Lov­ćen­skog. Sru­še­na je ta cr­kva i po­dig­nu­to ču­do­vi­šte pa­gan­sko, mno­go­bo­žač­ko. Nje­goš je u tam­ni­ci od 1974. go­di­ne. On je u naj­go­roj tam­ni­ci ko­ja po­sto­ji u Evro­pi – is­ta­kao je mi­tro­po­lit.
On je sa sve­šten­stvom slu­žio Sve­tu slu­žbu Bo­ži­ju u cr­kvi po­sve­će­noj Pre­o­bra­že­nju na Ključ­kom Ta­vo­ru na Bje­la­si­ci. Be­sje­de­ći, ar­hi­e­pi­skop je, iz­me­đu osta­log re­kao, da je već po­če­la ob­no­va cr­kve na Lov­će­nu i po­zvao sve u Cr­noj Go­ri da se vra­te Bo­gu i sve­tom pre­o­bra­že­nju. Po­ru­čio je da je cr­no­gor­ska pro­svje­ta još po­lo­vi­nom dva­de­se­tog vi­je­ka Sve­tog Sa­vu za­mi­je­ni­la Bro­zom i da je bro­zo­mo­ra naj­o­pa­ki­ja bo­lest u isto­ri­ji Cr­ne Go­re.

– A ono što je da­nas cr­no­gor­ska pro­svje­ta, ni­je ni­šta dru­go, sa­mo još go­re od ono­ga. On­da je ma­kar me­đu vla­sto­dr­šci­ma bi­lo još kr­šte­nih ko­ji su još osje­ća­li ne­ke du­blje stva­ri, ma­kar mo­ral. A da­nas su ne­kr­šte­ni, obez­bo­že­ni, ko­ji su plju­nu­li na ol­ta­re, ko­ji su sru­ši­li cr­kvu Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog na Lov­će­nu – re­kao je vla­di­ka Am­fi­lo­hi­je.
Na Bje­la­si­ci je odr­ža­na već tra­di­ci­o­nal­na ma­ni­fe­sta­ci­ja „Pje­snič­ko pre­o­bra­že­nje na Ključ­kom Ta­vo­ru”, u ko­joj su i ovo­ga pu­ta uče­stvo­va­li pje­sni­ci i gu­sla­ri. Mo­na­hi­nje iz ma­na­sti­ra Sve­tog Jo­va­na Vla­di­mi­ra iz se­la Ku­ri­lo u Ze­ti ta­ko­đe su uče­stvo­va­le u pro­gra­mu pje­va­njem bo­go­mo­ljač­kih pje­sa­ma.
Nje­go­vo vi­so­ko­pre­o­sve­šten­stvo je na kra­ju pod­sje­tio na Ter­tu­li­ja­no­vu re­če­ni­cu da je krv pra­ved­ni­ka sje­me za no­ve hri­šća­ne.
– Ta­ko se skr­na­vlje­nje i ru­še­nje lov­ćen­ske cr­kve Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog po­ka­za­lo kao sje­me no­vih ta­kvih cr­ka­va, a već ih ima pet­na­est. I ova ov­dje svje­do­či tu drev­nu isti­nu. Sve­ti lov­ćen­ski Taj­no­vi­dac Nje­goš da­nas je sa na­ma na Ključ­kom Ta­vo­ru – po­ru­čio je mi­tro­po­lit.

On je bla­go­slo­vio da se ubu­du­će na ovom mje­stu sva­ke go­di­ne odr­ža­va cen­tral­ni pre­o­ba­ženj­ski cr­kve­no-na­rod­ni sa­bor u Cr­noj Go­ri.
Po­sli­je Sve­tog pri­če­šća, mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je oko cr­kve pred­vo­dio pra­znič­nu li­ti­ju, a on­da je bla­go­slo­vio slav­ski ko­lač i oba­vio pre­o­bra­ženj­sko osve­će­nje gro­žđa.
U ar­hi­pa­stir­skoj be­sje­di, vla­di­ka Am­fi­lo­hi­je je ka­zao da Go­spod sva­kog čo­vje­ka ko­ji to ho­će pro­sve­ću­je svje­tlo­šću, „ne ovom ko­ja iz­la­zi i za­la­zi i ko­ja će se jed­no­ga da­na uga­si­ti, ne­go onom vječ­nom Boži­jom svje­tlo­šću, ko­ja si­ja sa li­ca Bo­ži­je­ga, u ko­joj sa­mi Bog po­či­va, od isko­ni u taj­ni svo­joj”. 
Epi­skop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki Jo­a­ni­ki­je sa broj­nim sve­šten­stvom i sveš­te­no­mo­na­štvom Epar­hi­je i Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske slu­žio je sve­tu ar­hi­je­rej­sku li­tur­gi­ju u ma­na­sti­ru Pre­o­bra­ženja Go­spod­njeg na pla­ni­ni So­mi­ni u Ba­nja­ni­ma. Sve­tom slu­žbom i na­rod­nim sa­bra­njem obi­lje­že­na je sla­va ma­na­sti­ra, osve­štan je i pre­re­zan slav­ski ko­lač i oba­vlje­no pri­če­šće vjer­ni­ka, a vla­di­ka je sa sve­šten­stvom osve­štao i gro­žđe. Noć pri­je pra­zni­ka, to­kom sve­ča­nog bde­ni­ja, za­mo­na­še­na je Mi­lun­ka Ko­na­tar, ko­ja je do­bi­la du­hov­no ime San­kli­ti­ki­ja. Ona se, ina­če, u pro­te­kle dvi­je go­di­ne pod­vi­za­va­la u so­min­skoj sve­ti­nji. Če­sti­ta­ju­ći hra­mov­nu sla­vu, vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je je go­vo­rio o Pre­o­bra­že­ni­ju Go­spod­njem, pra­zni­ku ko­ji, ka­ko je is­ta­kao, ima du­bo­ku taj­nu ko­ja se upe­ča­ću­je u ži­vot sva­kog hri­šća­ni­na. 
– Ka­ko se ovaj do­ga­đaj upe­ča­ću­je u ži­vot sva­ko­ga hri­šća­ni­na mo­že­mo vi­dje­ti po­naj­bo­lje na pri­mje­ri­ma sve­tih, jer sve­ti Bo­ži­ji lju­di idu pu­tem je­van­đel­skim go­vo­re­ći za­po­vi­je­sti Bo­ži­je, ži­vje­ći ne­pre­sta­no u stra­hu, tru­de­ći se da ne­pre­sta­no uga­đa­ju Go­spo­du, a to zna­či da se tru­de i da ši­re lju­bav me­đu lju­di­ma, isti­nu i prav­du, da ži­ve u po­bo­žno­sti i či­sto­ti tvo­re­ći do­bra dje­la – be­sje­dio je vla­di­ka.
– Da ni­je Bo­ži­je svje­tlo­sti, si­le, isti­ne i prav­de – is­ta­kao je on – ko­ja okre­plju­je Bo­ži­je pra­ved­ni­ke, ne bi mo­gli no­si­ti krst Hri­stov i svje­do­či­ti lju­bav do te mje­re da se žr­tvu­ju za Bo­ga. Pri­mje­re te po­žr­tvo­va­no­sti ne mo­ra­mo tra­ži­ti da­le­ko, već tu bli­zu, u ro­du na­šem, u na­šem ocu Sve­tom Va­si­li­ju Ostro­škom Ču­do­tvor­cu, na ko­jeg tre­ba da se ugle­da­mo, i pri­stu­pa­ju­ći nje­go­vom ći­vo­tu mi se oži­vo­tvo­ra­va­mo jer kroz nje­ga dje­lu­je Bo­ži­ja si­la ko­jom se na­dah­nuo to­kom svog ovo­ze­malj­skog ži­vo­ta. 
– Pra­va lju­bav je ona ko­ja je sprem­na na žr­tvu. Mno­go je pri­če o lju­ba­vi, ali ma­lo je u ovo­me svi­je­tu onih ko­ji su sprem­ni da ne­što žr­tvu­ju, da ne­što odvo­je od svo­ga za­do­volj­stva i od svo­ga bla­go­sta­nja, i od svo­je za­ra­de i tru­da da pri­ne­su Bo­gu, bli­žnji­ma, a ka­mo­li da će ne­ko da se žr­tvu­je kao što su se žr­tvo­va­li sve­ti mu­če­ni­ci. To zna­či da smo da­le­ko od pra­ve vje­re, da se još za­pra­vo ni­smo na­u­či­li šta je pra­va vje­ra. A gdje je pra­va vje­ra, tu je i lju­bav, sva­ka prav­da i isti­na, sva­ka vr­li­na – ka­zao je epi­skop Jo­a­ni­ki­je.
Ma­na­stir Pre­o­bra­že­nja Go­spod­njeg u Her­ce­go­vim lu­ka­ma, u pod­nož­ju So­mi­ne pri­je pet­na­est go­di­na sa­gra­dio je slo­žno na­rod Ba­nja­na sa pri­ja­te­lji­ma i kom­ši­ja­ma ko­ji su ra­si­ja­ni po di­ja­spo­ri. 
Te­me­lje je 1996. go­di­ne osve­štao i grad­nju bla­go­slo­vio mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, a 2001. sa­gra­đe­nu sve­ti­nju osve­štao je epi­skop Jo­a­ni­ki­je. Dio ima­nja za ma­na­stir da­ro­va­li su To­mo i No­vi­ca Ba­ćo­vić za du­šu si­na i si­nov­ca Mi­o­dra­ga, ko­ji je po­gi­nuo na tre­binj­skom ra­ti­štu u mi­nu­lom ra­tu.

Ža­bljak je sve­ča­no obi­lje­žio kr­snu sla­vu gra­da, Pre­o­bra­že­nje Go­spod­nje. U isto­i­me­noj sa­bor­noj cr­kvi sve­tu ar­hi­je­rej­sku li­tur­gi­ju slu­žio je epi­skop bri­tan­sko-skan­di­nav­ski Do­si­tej uz sa­slu­že­nje broj­nog sve­šten­stva Epar­hi­je bu­di­mljan­sko-nik­šić­ke. Oku­plja­nju broj­nih vjer­ni­ka pret­ho­di­lo je ve­čer­nje i ju­tar­nje bo­go­slu­že­nje. Osve­šta­no je slav­sko ži­to i pre­lo­mljen slav­ski ko­lač, po­sli­je če­ga je grad­skim uli­ca­ma pro­šla sve­ča­na li­ti­ja. Po­red gra­đa­na Ža­blja­ka, sve­ča­no­sti­ma su pri­su­stvo­va­li broj­ni go­sti i tu­ri­sti ko­ji tre­nut­no bo­ra­ve u ovom pla­nin­skom tu­ri­stič­kom cen­tru. Do­ma­ćin sla­ve ove go­di­ne bio je Mi­lin­ko Mi­ća Ob­ra­do­vić sa po­ro­di­com iz Te­pa­ca, ko­ji ži­vi u Ame­ri­ci, dok je ta čast za idu­ću go­di­nu pri­pa­la Mi­ra­šu Vu­ko­vi­ću iz Mo­tič­kog ga­ja. 
Če­sti­ta­ju­ći Ža­blja­ča­ni­ma kr­snu sla­vu gra­da i sa­bor­nog hra­ma, vla­di­ka Do­si­tej je is­ta­kao da je pra­znik po­sve­ćen sje­ća­nju na do­ga­đaj Hri­sto­vog pre­o­bra­že­nja na go­ri Ta­vor ka­da se Hri­stos pred apo­sto­li­ma pre­o­bra­zio i za­si­jao kao sun­če­va sve­tlost.

U ime do­ma­ći­na ri­je­či za­hval­no­sti upu­tio je pa­roh ža­bljač­ki Mi­li­vo­je Jo­vo­vić. 
Sve­tom li­tur­gi­jom i li­ti­jom u cr­kvi Sve­tog Pre­o­bra­že­nja Go­spod­njeg u Iga­lu obi­lje­že­na je hra­mo­va sla­va sa­bor­nog hra­ma, ko­ji pri­pa­da Su­to­rin­skoj pa­ro­hi­ji, ko­ja je sa­stav­ni dio epar­hi­je Za­hum­sko- her­ce­go­vač­ke i pri­mor­ske. U pri­su­stvu ve­li­kog bro­ja vjer­ni­ka, sve­ča­nu li­tur­gi­ju slu­ži­li su pa­roh du­bro­vač­ki pro­to­je­rej Slav­ko Zo­ri­ca, pa­roh igalj­sko-su­to­rin­ski Bla­go­ta Va­si­lje­vić i pro­to­je­rej Vla­dan Pan­te­lić. Pro­to­jer sta­vro­for Ve­li­zar Ži­va­no­vić iz epar­hi­je Srem­sko-kar­lo­vač­ke če­sti­tao je sla­vu do­ma­ći­nu hra­ma i pa­ro­hi­je Bla­go­ti Va­si­lje­vi­ću.

(Dan)