Podgoricu su vodili oni koji je nisu voljeli

Pod­go­ri­ca je ve­li­ki stra­dal­nik, to se osje­ća u va­zdu­hu, a vi­di u sva­kom nje­nom ku­tu­ku, ne sa­mo u no­vo­i­zra­đe­nim dje­lo­vi­ma već na­ža­lost, i u onim sta­rim zi­di­na­ma, kal­dr­ma­ma, či­ju auten­tič­nost grad ni­je uspio da sa­ču­va. Sta­ro­po­do­ri­ča­nin Bo­go­ljub Bo­ban Ve­li­mi­ro­vić naj­vi­še ža­li što duh ne­ka­da­šnje Pod­go­ri­ce ni­je op­stao, što je ni naj­ma­njim di­je­lom ni­su sa­ču­va­li oni ko­ji su njo­me upra­vlja­li.

– Pod­go­ri­cu su vo­di­li oni ko­ji je ni­su vo­lje­li. Jer, da su je vo­lje­li zna­li bi da se ono što je auten­tič­no- ču­va, ne mi­je­nja se – navodi Velimirović.

Od svih ru­ši­lač­kih po­ha­ra ko­je su Pod­go­ri­cu sna­la­zi­le, naj­ve­ću žal no­si za uni­šte­nim gro­bljem is­pod Cr­kve Sve­tog Đor­đa i ki­nom Kul­tu­ra.

– Ne­mam ni­šta pro­tiv mo­der­ni­za­ci­je i iz­grad­nje no­vih obje­ka­ta, ali imam pro­tiv uni­šta­va­nja du­ha po ko­me je je­dan grad pre­po­znat, ru­še­nja auten­tič­nog i onog vi­še­vje­kov­nog utka­nog u nje­ga. Ru­ko­vo­di­o­ci je ni­su vo­lje­li čim su to do­zvo­li­li. Ne ka­že se dža­be da na grad­skom gro­blju mo­že­te mno­go sa­zna­ti o jed­nom na­ro­du, gro­blja su svje­do­ci jed­nog vre­me­na, me­đu­tim kod nas to ni­je slu­čaj. Kad su ko­mu­ni­sti pe­de­set i ne­ke go­di­ne po­ru­ši­li gro­blje is­pod Cr­kve Sve­tog Đor­đa, gdje je bi­la grob­ni­ca mog oca sa 11 čla­no­va po­ro­di­ce, vje­ro­vao sam da to ne­će osta­ti na to­me i da ću jed­no­ga da­na us­pje­ti da sa­ku­pim ko­sti svo­jih naj­bli­žih, ali ni­sam. Odav­no vi­še ne­mam gdje da za­pa­lim svi­je­ću maj­ci – pri­ča Ve­li­mi­ro­vić.

Ka­ko na­vo­di, u ne­ko­li­ko na­vra­ta je tra­žio da se to gro­blje ob­no­vi, da se iz­vr­ši es­hu­ma­ci­ja ali ni­je na­i­šao na ra­zu­mi­je­va­nje nad­le­žnih ora­na… Sa pod­jed­na­kom sje­tom po­mi­sli i na Ki­no Kul­tu­ra, do či­je ru­še­vi­ne te­ško da mo­že i da pro­še­ta.

– Do­ži­vljaj je bio oti­ći u ki­no Kul­tu­ra. Ko to ni­je do­ži­vio, ne mo­že mu se ni pri­bli­ži­ti, ni­jed­na fo­to­gra­fi­ja, in­ter­net, sje­ća­nje, ni­šta… U tom mra­ku, ce­lu­lo­id­na tra­ka pre­ko ko­je su nam se pu­šta­li fil­mo­vi nam je do­no­si­la ne­što naj­ljep­še u ži­vo­te, tu smo se edu­ko­va­li, dru­ži­li, tu su bi­li pr­vi lju­bav­ni sa­stan­ci, sve naj­bo­lje što se de­ša­va­lo Kul­tu­ra je „ku­mo­va­la”… Bi­lo je to kult­no mje­sto i to ni­je sa­mo mo­ja žal već i svih Sta­ro­pod­go­ri­ča­na. Kul­tu­ra je ra­na svih nas – pri­sje­ća se Ve­li­mi­ro­vić.

Ka­ko na­vo­di, vi­še pu­ta je pi­sao ini­ci­ja­ti­ve da se ob­no­vi ku­ća Ri­sta Sti­jo­vi­ća, spo­me­nik Bo­ži­da­ru Vu­ko­vi­ću Po­do­ri­ča­ni­nu ko­ji je ru­šen na­mjer­no, da se u Sta­roj va­ro­ši i na Dra­ču za­šti­te ne­ke gra­đe­vi­ne ali ni­šta…

– Fil­mo­vi su pri­ka­zi­va­ni pre­ko pu­ta sport­skog cen­tra u Uli­ci Ra­do­ja Jo­va­no­vi­ća, na bri­je­gu od Mo­ra­če, ra­zap­ne se plat­no na zi­du sta­rog voj­nog sta­na i tu smo gle­da­li pr­ve fil­mo­ve… Ko­li­ko je to sa­mo bi­lo li­je­po i zna­čaj­no za nas dje­cu. Da­na­šnja dje­ca ima­ju sve, fa­la bo­gu, al to za­pra­vo ni­je ni­šta, ne­ma­ju sje­ća­nja koj­a će i po­sle 20, 30, 50 go­di­na da vam iz­ma­me osmi­jeh na li­­cu, pri­če od ko­jih će im kre­nu­ti su­za, lju­bav od ko­je mi Sta­ro­pod­go­ri­ča­ni ži­vi­mo i da­nas, upr­kos svim pro­mje­na­ma ko­je su sna­šle naš grad – sje­ća se Ve­li­mi­ro­vić.

Dječ­ja uli­ca

Na­po­mi­nje da je bio po­seb­no za­do­vo­ljan i is­pu­njen kad su mu pri­hva­ti­li ini­ci­ja­ti­vu da jed­na uli­ca u Pod­go­ri­ci no­si ime Dječ­ja.

– Dva­na­est go­di­na sam se bo­rio za to da Pod­go­ri­ca do­bi­je Dječ­ju uli­cu i uspio sam uz po­moć UNI­CEF-a i još ne­kih su­bje­ka­ta…. – iskren je Ve­li­mi­ro­vić.

Pre­kr­šte­ni sta­ri pod­go­rič­ki na­zi­vi

Is­ti­če Ve­li­mi­ro­vić da su broj­ni na­zi­vi u Podgorici pre­kri­šte­ni.

– Ot­kud Ska­li­ne na pri­mjer kad su to od­u­vi­jek bi­li Sa­stav­ci. Za­što Gin­taš kad je to Mol of Mon­te­ne­gro, Gin­taš je fir­ma kao Ra­do­je Da­kić, Pr­vo­bo­rac… Za Ve­zi­rov most sam isto pred­la­gao da se zo­ve Pod­go­rič­ki ili Mom­i­šić­ki most jer kad su ga po­ru­ši­li ni­je­dan ka­men od mo­sta ni­je ostao, sa­gra­đen je pot­pu­no no­vi i ka­ko sad opet Ve­zi­rov. Bo­li me što se ta­kve stva­ri de­ša­va­ju… Ho­tel Lju­bo­vić su pro­mje­ni­li u Si­ti, pa kud će­te ljep­šeg ime­na od Lju­bo­vi­ća is­pod Lju­bo­vi­ća. Sve što smo mo­gli da is­kri­vi­mo, is­kri­vi­li smo… – is­ti­če Ve­li­mi­ro­vić.

(Dan)