Vjerujete li da u Podgorici još postoje OVAKVI PUTEVI?

Ma­ka­dam­ski put ko­ji od Gor­nje Vr­bi­ce, pre­ko Pe­u­te, Kr­ša So­ko­lo­vog i mo­sor­skog iz­vo­ra vo­di do Zla­ti­ce, pot­pu­no je ne­u­po­tre­bljiv i nji­me već dvi­je go­di­ne ne sa­o­bra­ća­ju čak ni te­ren­ska vo­zi­la. Put, du­ži­ne če­ti­ri ki­lo­me­tra, ko­ji su mje­šta­ni pro­bi­li pri­je 40 go­di­na i ko­ji su do­ne­dav­no odr­ža­va­li sa­da vi­še li­či na za­pu­šte­nu pla­nin­sku sta­zu, ne­go na ko­ri­dor ko­jim su do pri­je dvi­je go­di­ne sva­ko­dnev­no pro­la­zi­la auta. Sta­nje ovog put­nog prav­ca su ošte­ti­la vo­zi­la ko­ja su nji­me pro­la­zi­la pri­je dvi­je go­di­ne, na­kon kli­zi­šta na glav­nom pu­tu pre­ma Ku­či­ma, kao i vo­da ko­ja se sli­va sa tog pu­ta, is­ta­kao je mje­šta­nin Gor­nje Vr­bi­ce Bo­ro Jo­ka­no­vić.
– Pri­je dvi­je go­di­ne smo po­sled­nji put na­su­li ze­mlju i bio je u od­lič­nom sta­nju. Ka­da se na gla­vom pu­tu ne­da­le­ko odav­de ak­ti­vi­ra­lo kli­zi­šte pri­je dvi­je go­di­ne, sa­o­bra­ćaj do gra­da i obr­nu­to se od­vi­jao ovu­da. Mje­šta­ni Gor­nje Vr­bi­ce su ta­da svi­ma po­ru­či­li da će uko­li­ko nam se put ne as­fal­ti­ra za ne­dje­lju da­na za­bra­ni­ti pro­la­zak i ta­ko je bi­lo. Ztvo­ri­li smo put ali as­falt ni­smo do­bi­li ni do­sad. Za tih ne­dje­lju da­na pu­tem je pro­la­zi­lo na hi­lja­de vo­zi­la sva­ko­dnev­no ko­ja su put ras­ko­pa­la i uni­šti­la. Ta­ko­đe put je uni­šti­la i ogrom­na ko­li­či­na vo­de ko­ja se sli­va­la od­o­zgo sa glav­nog pu­ta – re­kao je Jo­ka­no­vić.
Od 2014. go­di­ne oko 50 do­ma­ćin­sta­va Gor­nje Vr­bi­ce i Pe­u­te, kao i osta­li vo­za­či ne mo­gu ko­ri­sti­ti put ko­jim se du­plo skra­ću­je pu­to­va­nje do gra­da, sa­mim tim i sva­ko­dnev­ne jed­no­stav­ne obe­ve­ze po­sta­ju kom­pli­ko­va­ne.
– Sa­da mo­ra­mo da kru­ži­mo du­plo du­že glav­nim pu­tem, da bi sti­gli do Pod­go­ri­ce, jer je put ci­je­lom du­ži­nom pro­ko­pan ka­na­li­ma, ta­ko da je nji­me te­ško i pje­ši­ce ići, a ne ko­li­ma. Ni naj­bo­lja te­ren­ska vo­zi­la nji­me ne mo­gu pro­ći. Mno­gi su za­gla­vi­li u ka­na­li­ma du­bo­kim i po ne­ko­li­ko de­se­ti­na cen­ti­me­ta­ra. Ko za­đe ima­lo du­blje, ne mo­že se vra­ti­ti na­zad. Ov­dje ži­ve bo­le­sni i sta­ri lju­di do ko­jih ne mo­že­te sti­ći ko­li­ma i po­mo­ći im. Mi ima­mo mje­sno gro­blje ko­je bro­ji pre­ko 120 grob­ni­ca, i ako nam ne­ko umre mo­ra­će­mo pre­mi­nu­log na ru­ka­ma da no­si­mo kao pri­je 150 go­di­na. Pre­o­sta­je nam je­di­no da ode­mo do Stoč­ne pi­ja­ce i ku­pi­mo ma­ga­rad – re­kao je Jo­ka­no­vić.
Iako iz Gor­nje Vr­bi­ce sva­ki dan gle­da­ju na Pod­go­ri­cu, lo­kal­na vlast, ka­ko is­ti­če Bo­ro ne uz­vra­ća po­gled. Iako su iz Glav­nog gra­da u ne­ko­li­ko na­vra­ta obe­ća­va­li re­kon­struk­ci­ju pu­ta, do nje još uvi­jek ni­je do­šlo.
– Pi­sa­li smo pe­ti­ci­je Glav­nom gra­du. Ne­ko­li­ko pu­ta su nad­le­žne slu­žbe do­la­zi­le ov­dje, pre­mje­ra­le te­ren da bi ga pri­pre­mi­li za as­falt ali ni­šta ni­su pred­u­ze­li. Po­čet­kom go­di­ne gra­do­na­čel­nik Sla­vo­ljub Sti­je­po­vić nam je čvr­sto obe­ćao da će se put re­kon­stru­i­sa­ti za 15 da­na. Po­slao je na­kon to­ga čo­vje­ka Ma­ško­vi­ća iz Pu­te­va da nam za­vr­ši po­sao. On se po­ja­vio jed­nog da­na i vi­še ni­ka­da ga ni­smo vi­dje­li- re­kao je Jo­ka­no­vić.
Jo­ka­no­vić je na­ro­či­to ogor­čen na do­sa­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka MZ Do­lja­ni, ko­joj pri­pa­da Gor­nja Vr­bi­ca, Pe­tra Nu­cu­lo­vi­ća ko­ji, ka­ko tvr­di, ni­šta ni­je ura­dio ka­ko bi im olak­šao ži­vot.
– Za­šta god da smo mu se obra­ti­i­li, on nam je po­ru­či­vao na­pi­ši­te mol­bu da vam ja uda­rim pe­čat i na to­me se uvi­jek za­vr­ša­vao nje­gov po­sao. On bi, kao pred­sjed­nik mje­sne za­jed­ni­ce, tre­bao da za­vr­ša­va po­slo­ve svih mje­šta­na, ne sa­mo onih ko­ji po­dr­ža­va­ju nje­go­vu par­ti­ju. Gor­nji dio Ku­ča pri­pa­da MZ Ubli či­ji pred­sjed­nik ni­ka­da ni­je gle­dao ko pri­pa­da ko­joj par­ti­ji i sva­ko­me je pu­te­ve as­fal­ti­rao. Ta­mo ima afal­ta i u mje­sti­ma u ko­jem ne­ma sta­nov­ni­štva- is­ta­kao je Jo­ka­no­vić.

Je­di­ni u okru­že­nju ne­ma­ju vo­du

Put, vo­da i stru­ja pred­sta­vlja­nja­ju glav­ne pred­u­slo­ve, bez ko­jih je da­na­šnji ži­vot ne­za­mi­sliv. Upr­kos to­me što su pri­je dvi­je go­di­ne sa­ku­pi­li no­vac za pri­klju­čak na vo­do­vod­nu mre­žu, mje­šta­ni Gor­nje Vr­bi­ce je ne­ma­ju.
– Pri­je dvi­je go­di­ne i mi smo tre­ba­li da do­bi­je­mo vo­du kao i ovaj dio Ku­ča iz­nad nas. Tre­ba­li smo da pla­ti­mo 35.000 eura za pri­klju­čak na vo­do­vod­nu mre­žu ko­ja je uda­lje­na od nas ne­pu­nih 200 me­ta­ra. Po­ku­pi­li smo 35.000 eura za pri­klju­čak me­đu­tim zbog imo­vin­skog ne­spo­ra­zu­ma ni­smo do­bi­li vo­du, a pa­re su nam vra­će­ne. Čim za­gr­mi osta­je­mo bez stru­je, a zbog po­sta­vlja­nja tri ogrom­na da­le­ko­vo­da ko­ja idu za Al­ba­ni­ju, zad­nje dvi­je go­di­ne ne mo­že­mo nor­mal­no raz­go­va­ra­ti ni pre­ko mo­bil­nih te­le­fo­na, bez ob­zi­ra ko­ja je mre­ža u pi­ta­nju. Dok ni­je bi­lo tih da­le­ko­vo­da, sig­nal je bio od­li­čan- po­ru­čio je Jo­ka­no­vić.

(Dan)