Home / LJUDI / “Ja sam provincijalac, dijete sa ruba života koje zna da NIJE SVE U SILNOJ LOVI”: Šabanov intervju od prije 40 godina kojim će vas zamisliti

“Ja sam provincijalac, dijete sa ruba života koje zna da NIJE SVE U SILNOJ LOVI”: Šabanov intervju od prije 40 godina kojim će vas zamisliti

Za većinu trenutno živih Jugoslovena (ili, ako vam to je to mrsko: Srba i ostalih naroda bivše Jugoslavije), Šaban Šaulić kao da je oduvijek bio tu. Zapravo, nevjerovatno zvuči podatak da njegova karijera trajala već pedeset godina i da je barem četiri pune decenije bio megazvijezda, ako ne i svih pet.

Muzika se promijenila, vremena su se promijenila, nema više ni zemlje u kojoj se proslavio, ali njega vrijeme nije pregazilo. I dalje je tu, gdje je bio i maja 1981. godine, kada je dao intervju za časopis “Zdravo”, u kojem je potvrdio frapantan podatak da zarađuje više nego Zdravko Čolić, Bijelo dugme i Srebrna krila zajedno. Tačnije, do danas je bio tu. Ali, iako fizički više nije među nama, ostaje na onom drugom planu.

A kolika je zapravo njegova veličina vidi se iz njegovog „roka trajanja“, koji nije postojao: vidi se iz pomenutog intervjua, koji je nedavno ponovo objavio „Jugopapir“, a koji prenosimo u cjelosti. Podsjećamo, slijede redovi napisani maja 1981. godine, prije skoro četiri decenije:

Labudovo brdo, Šaban i Gordana Šaulić, piše na vratima. Otvara mi guvernanta. Ulazim u muzički kabinet.

– Remi Marten ili Čivas? – pita ljubazno.

Foto: A. Nalbantjan

Dve slatke kćerkice igraju se sa videorekorderom, pevaju sa tetka Zoricom Brunclik. Guvernanta me ostavlja. Šaban se doteruje. Čekam. Pojavljuje se lepa Gordana Šaulić, terazijsko dete. Sipa mi drugo piće.

Čekam. Šaban se doteruje.

Gledam po sobi, kao dokona domaćica. Nameštaj je stilski. Tapete sa crvenom šarom. Na zidu slika Šabana Šaulića u ulju. Očigledno poklon nekog narodnog umetnika. Regal veliki, na njemu mnoštvo zlatnih ploča. U vitrini kristalne čaše. Pogledom tražim knjige.

Vidim ih u uglu. Šest komada, boje pastelnodrap.

Čekam već pola sata. Šaban se najzad pojavljuje. Visok oko 167 santimetara. Prijateljski se osmehuje. Lažne su priče da je tupe (umetak kose) kupio od Duška Lokina. Isti je samo model. Čekanje se isplatilo. Šaban Šaulić, bosonog, tj. u čarapama, seda da razgovaramo.

„Tehniks“ zvučni stub tiho se čuje. Gordana Šaulić, idejni vođa “pablik-rilejšna” (odnosa sa štampom) vodi računa kako teče razgovor. Pitam Šabana Šaulića da li je istina da on pravi veći novčani promet nego Čolić, Dugmići i Krila ZAJEDNO!?

– Do sada je bilo tako!

Foto: Telegraf

Jugoslovenski statističari tvrde da ste zaradili u vašoj karijeri oko 2.000 miliona starih dinara. Verovatno vam je teško da to priznate. Ljudi su ljubomorni.

– Pravo da vam kažem, ja mislim da ih je bilo oko hiljadu, za ovih 12 godina. Možda je i tako, kao što vi kažete, ko će to znati. Pare dolaze i odlaze. Dobijao sam ih u više navrata. Milioni su relativna stvar. Imam ja veliku familiju, moram da je pomažem. Znate kako bi bilo da to ne činim. Bio bih najgori na svetu. Treba shvatiti neke stvari: ja nisam plaćen iz nekog budžeta, od „nečijih“ para, novac koji primam ja zarađujem u pevačkoj areni ravnopravno, sa hiljadama drugih. Ko je najbolji, najtraženiji na tržištu, postiže najveću cenu. Svako pošten to mora da shvati. Na mojoj pevačkoj grbači živi čitava industrija…

Da li, Šabane Šauliću, imate poverenje u naš dinar, u njegovu stabilnost, mislite li na neku novu devalvaciju?

– Preživeću to, onu prošlu sam brzo nadoknadio.

Da li vam je „gaža“ na koncertima tri stara miliona za tri pesme?

-To je čista laž koja me je uvek nervirala. Ja uvek pevam po 5—6 pesama. Narodu ne mogu da uskratim zadovoljstvo. Sa tri pesme bih ga samo popalio. Publici treba dati vremena da se stiša, da se zadovolji…

Foto: Telegraf

Priča se da komponujete već godinama, a da ne znate note…

– To je, nažalost, tačno! Ja sam kao slikar naivac, bogomdan umetnik. Evo, obećavam, naučiću čim stignem…

Đorđe Novković je izjavio u listu „Zdravo“ da niste sve vi komponovali što ste i potpisali. Iz senke za vas komponuje Zdenko Runjić.

– Tog džentlmena sam jedanput video, ličio mi je na Mišu Kovača. Pet reči nismo prozborili, ali rekao bih da on to ne bi bio u stanju! Ne može svako da komponuje narodnjake koji bi se prodavali u tolikom tiražu.

Što komponujete i otpevate sve se pozlati?

– Da, tako bi moglo da se kaže. Mada mi se čini da je negde 1970. ploča sa “Ilidže” ostala bez zlata. Falilo je nekoliko stotina primeraka.

Možda se i to prodalo!

– Možda sam dobio i zlatnu ploču, šta znam, nemam vremena da vodim knjigovodstvo.

Pokušajte da se setite koliko zlatnih ploča imate?

– Dobro, da vidimo… Negde oko 40 ili 50!

Pesma „Dođi da ostarimo zajedno“ prodata je samo do ’78. godine u 400.000 primeraka, a do sada?

– Vrti se negde oko 500.000 ploča, a kaseta je oko 200—300.000, LP ploča je otišla u jedno 300.000. To je apsolutni rekord u istoriji jugoslovenske disko-produkcije.

Imam utisak da biste želeli da se oprobate i kao zabavnjak.

– Moja pesma “Dva goluba bela” bila je vrlo blizu zabavnoj muzici. Moja bivša kuća PGP je žarko želela da ja odem na Opatijski festival. Međutim, ja sam odbio. Ne želim da svaštarim.

Pronašao sam podatak da vi, kao Vuk Karadžić, idete po narodu i skupljate stare pesme, spasavate ih od zaborava.

– Pa, ne idem baš po selima kao Vuk. U Šapcu, na Kamičku, ima jedna pevačka legenda. Zove se Memiš Gordić. Pevao je i svirao sa Cicvarićem. Zna stotine, možda i hiljade pesama. Taj divni čovek bio je moj prvi učitelj. Držao mi je lekcije o dinamici, o pravilnom disanju, o svemu. Priznajem da sam ga na početku karijere imitirao.

Svojevremeno su vas slikali u carskoj odeždi, osećate li se zaista tako?

– Ne opterećujem se time, šoubiznis je smešna rabota, svašta se radi. Neki put i protiv volje. Mora se…

Neki disk-džokeji tvrde da se sve više dopadate intelektualcima. Govore da postajete nacionalna baština…

– Pa, sve se menja, kao što reče neki moj kolega, ljudi se navikavaju i prihvataju me. Drago mi je što mi se publika širi. Verovatno sam zaslužio svojim radom. Ima dosta novog što sam ja uneo u novokomponovanu muziku narodnog žanra. Za to su zaslužni i moji saradnici. Recimo, Rade Vučković, sjajan pesnik, pa Dragan Knežević, dirigent Doma garde. Nacionalna baština još nisam, ali kroz pedeset godina…

Foto: A. Nalbantjan

Narod će govoriti da je to bilo doba kad je pevao Šaban Šaulić, kao što se sada kaže, to je bilo doba Cicvarića.

 Meni je drago da sam Cicvarićev naslednik.

Vi pevači ste u najamnom odnosu sa produkcionim kućama. Svi ćute i trpe, boje se da ne budu uništeni. Vaša tiražnost dala vam je snage da počnete da se bunite, da tražite rešavanje socijalnog statusa. Sada ste anatemisani!

 U pevačima tinja ogromno nezadovoljstvo. Nije sve u honorarima, u nekoj silnoj lovi. Uostalom, nemaju svi mnogo para. Socijalno moramo svi da uplaćujemo, a to je po 500—600 hiljadarki mesečno. Samostalnost je mač sa dve oštrice. Frka koja je nastala oko mene je potpuno normalna. PGP je izgubio svoju koku koja je nosila zlatna jaja. Sada je na njima da kukaju kada nisu hteli da nađemo zajednički jezik. Meni je svejedno gde ću raditi, ko će zarađivati na meni. Njima nije! Kažu da nisu mogli da me zaposle jer nemam muzičku akademiju. Imam samo osnovnu školu, ali i talenat koji vredi. Što sada ne odu na tu toliko važnu Akademiju da nađu nekoga ko će da im peva, nekog školovanog?

Za mnoge mlade ljude vi ste svetao primer kako se u životu može uspeti bez škole.

 Istina je takva. Međutim, bilo bi nepedagoški kada bi deci preporučili da ne idu u školu. Jedan je Šaban Šaulić. Moglo je lako da se desi da ja ostanem samo kafanski pevač kod Perkana, na periferiji Šapca.

Foto: A. Nalbantjan

Novica Negovanović, pevač, glavni je urednik vaše nove kuće „Jugodisk“. Sve mi se čini da vi tu sledite onu ideju: „Fabrike radnicima“ u nekoj vašoj varijanti: „Fabrike ploča – pevačima“.

 Pa ima tu neke socijalističke etike, na taj način biće odstranjeni svi suvišni paraziti. Neki će ipak ostati, ali šta ću? Novica i Šaban biće regrutna komisija za nove mlade pevače. Mladima će biti lakše da rade sa nama jer nas znaju, mi smo njihova sorta.

Izjavili ste da ste svesni da će i vaše vreme proći, kao što se dogodilo Safetu Isoviću i Zaimu Imamoviću.

– Svako pametan zna, to je neminovno. Želeo bih da ja lično pronađem svog naslednika, nekog dečkića iz naroda, da njemu prenesem svoje znanje kao što je meni čika Memiš.

Danas mnogo lepše izgledate nego pre desetak godina.

 Ja sam provincijalac, dete sa ruba života. Trebalo je da prođe vremena da se uljudim, da naučim da budem Šaban Šaulić.“

Jedino je promašivao za ovo, da će i njegovo vreme proći.

Izvor: Yugopapir.com

loading...

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *