Šta je dovoljno dobar brak: Jesi li ti prava osoba za mene?

Ljudi bi bili mnogo srećniji ako bi imali realnija očekivanja o tome šta brak zaista može da im pruži.

Pošto sam konačno odlučila da tražim gospodina Dovoljno Dobrog, pažnju mi je privukla fraza „dovoljno dobar brak“ na koju sam bila naišla. Ovu frazu je skovao Pol Amato, sociolog sa Univerziteta Pensilvanija sa kojim sam već jednom razgovarala. Amato proučava dovoljno dobre brakove, odnosno, po njemu dobre, ali ne savršene. Njegovi nalazi su me podsjetili na sopstvene greške sa muškarcima.

Još 1980. godine Amato je sa kolegama otpočeo istraživanje na uzorku od 1.000 bračnih parova. Istraživači su pratili ove brakove i na svake dvije godine ih posjećivali i razgovarali sa njima želeći da utvrde kako im ide. Ovo je trajalo dvadeset godina. Mnogi među njima su se razveli, a Amato je želio da sazna šta ukazuje na to da će se brak raspasti.

„Naši nalazi su nas isprva iznenadili“, rekao mi je preko telefona, „zato što smo mislili da se ljudi razvode nakon nekog dugačkog perioda čestih i žestokih svađa. Mislili smo da su ljudi u propalim brakovima bili otuđeni jedni od drugih i toliko nesrećni da su na kraju odlučili da ne mogu da spasu brak.“

„Njihovi brakovi nisu bili savršeni, ali su bili prilično dobri. A onda u naredne dvije godine – razvod. Ovi parovi su bili dovoljno srećni, ali su željeli nešto više.“

To i jeste bio slučaj kod pojedinih parova, ali kod mnogih drugih se nije dešavalo ništa slično. Sve do razvoda je djelovalo da se dobro slažu. Nisu bili čudesno srećni, ali nisu bili ni nesrećni. Često su zajedno izlazili i pričali su da imaju veoma malo bračnih problema i nesuglasica. Na skali od jedan do deset svojim su brakovima davali sedmice, a ne dvojke ili trojke.

Na pitanje o razlogu za razvod ljudi koji su učestvovali u Amatovoj studiji davali su odgovore poput sledećih: „Udaljavali smo se jedno od drugog. Nije bilo kao kada smo se tek uzeli“, „Činilo mi se da sa njim nisam sve što bih mogla da budem“, ili: „Mislila sam da je moj suprug dobar čovjek, ali ne i moja srodna duša.“ Bili su razočarani, a ne ljuti.

„Njihovi partneri i dalje su im se dopadali“, pričao mi je Amato. „Neki od njih su nam odgovarali: ’I dalje ga volim, ali sam shvatila da ne odgovaramo jedno drugom.’ Često bi jedan od supružnika nalazio drugu osobu i pomislio: ’E, ona je moja srodna duša.’ Iako brak nije bio nimalo loš, mislili su da su našli nešto bolje.“

Da li je u drugom braku bolje?

Različito, ali ne bolje

Isto kao i žene koje raskidaju sa svojim „dovoljno dobrim“ momcima zato što misle da će naći nekog „boljeg“, dobar dio ovih udatih i oženjenih ljudi je pogriješio. Poslije pet godina Amato ih je obišao i saznao da je većina ovih ljudi, sada drugi put u braku, jednako zadovoljna kao u svojim prvim brakovima ili da su manje srećni.

Istraživanje sprovedeno krajem osamdesetih godina dvadesetog vijeka na velikom uzorku na nivou čitave države (projekat „Brak“ pri Univerzitetu Ratgers) pokazalo je da je osamdeset šest posto ljudi koji su bili nesrećni u svojim brakovima, ali su ipak ostali u njima, u intervjuima vođenim pet godina kasnije pričalo da su srećniji. Šta više, tri petine ranije nesrećnih bračnih parova svoje brakove ocijenilo je kao „veoma srećne“ ili „prilično srećne“.

Kad je djeci bolje, a kad gore poslije razvoda?

Nasleđivanje očekivanja

Kasnije, 1992. godine, Amato i njegov tim intervjuisali su odraslu djecu iz „dovoljno dobrih brakova“ koji su se završili razvodom. Ovo su ponovili još tri puta do 2000. godine. Ispostavilo se da i neka od ove djece ne uspijevaju da pronađu svog „dovoljno dobrog“ partnera.

„Ako je brak bio stvarno loš“, pričao mi je Amato, „djeca su se brzo oporavila poslije razvoda. Razvod je i njima bio olakšanje u odnosu na vječite svađe. Međutim, djeca iz dovoljno dobrih brakova poslije razvoda su bila prilično zbunjena. Nisu imala samopouzdanje, bila su depresivna i imala su negativan stav o braku. Njih je razvod iznenadio i nisu mogli da ga razumiju, budući da ih je, za razliku od djece iz loših brakova, razvod zaticao nespremne i nije im predstavljao olakšanje. Dovoljno dobri brakovi su bili dovoljno dobri za djecu, zato što im nije bilo bitno da li se roditelji samorealizuju. Imala su stabilnost i lak pristup roditeljima i bila su srećna. Činjenica da roditelji prolaze kroz krizu srednjih godina nije ih se doticala.“

Djeca iz dovoljno dobrih brakova poslije razvoda su bila prilično zbunjena. Nijesu imala samopouzdanje, bila su depresivna i imala su negativan stav o braku.

Kada su odrasli, djeca iz dovoljno dobrih brakova su ponavljala greške svojih roditelja. Čim bi problemi počeli da se javljaju u njihovim vezama, odmah bi počinjali da razmišljaju o raskidu ili razvodu.

Mnogi od njih su činili i više od razmišljanja.

„Čim bi bilo kakav problem počeo da se javlja, oni su bježali“, pričao je Amato. „Djeca koja su odrasla sa oba roditelja bi, kada bi se u njihovim brakovima pojavio problem, pomislila: ’Izgleda da postoji nešto što ćemo morati da prevaziđemo.’ Nisu se razvodila, dok su djeca iz dovoljno dobrih brakova čiji su se roditelji ipak razveli postala pretjerano obazriva po pitanju braka. Češće su se odlučivali za kohabitaciju. Smatrali su da ne mogu da imaju povjerenja u partnera. Bježali su od ozbiljnih veza zato što su njihovi roditelji djelovali srećno, a ni tada to nije bilo dovoljno.“

Sve u svemu, Amato je utvrdio da ljudi koji su ovako odrasli loše podnose probleme u vezi. Odrasli su vjerujući da, ako plamen počne da se gasi, rješenje nije raspirivanje, već traženje druge varnice.

U čemu griješimo kad procjenjujemo svoj brak?

Promjena iz „mi“ u „ja“

Pitala sam Amata odakle potiče ideja da bi, čim prestanemo da budemo potpuno ispunjeni, trebalo da tražimo nešto bolje.

„Ja mislim“, odgovorio mi je, „da potiče iz sedamdesetih godina dvadesetog vijeka, iz pokreta ljudskog potencijala u kome su Karl Rodžers (Carl Rogers) i Abraham Maslov (Abraham Maslow) insistirali da bi svaki dio života trebalo da doprinese ličnom razvoju pojedinca. Maslov je u svojoj hijerarhiji stavio samorealizaciju ispred dobrog braka. Po njima, ako nisi zadovoljan svojim prijateljima, nađi druge. Isto i po pitanju posla. To je važilo i za brak. Tokom šezdesetih godina sprovedene su ankete o stavovima studenata na univerzitetima. U jednoj od ovih studija pitanje je glasilo: ’Koji su najvažniji razlozi za brak?’ Odgovori su otprilike glasili: ’Osnivanje porodice, ekonomska sigurnost, ili da bih imala lijepu kući sa dvorištem. Želim da budem u braku sa osobom koju volim.’ Ali ovaj dio o ljubavi nije bio na prvom mjestu, već na četvrtom ili petom.“

„Međutim, već u sedamdesetim i osamdesetim“, nastavio je, „ljubav je najvažniji razlog za stupanje u brak, a ostali razlozi su drastično iza nje. Čitava ova ideja da je ljubav primaran razlog za brak relativno je nova. Sada se na brak isključivo gleda u kontekstu prave ljubavi i savršenog partnera. Moj stav je da bi ljudi bili mnogo srećniji ako bi imali realnija očekivanja o tome šta brak zaista može da im pruži.“

U svojoj knjizi Alone Together Amato i još jedan koautor pišu o razlici između današnjih brakova, koji su individualistički, i brakova od prije 1970. godine, koje naziva „zajedničkim brakovima“, za koje su ljudi tražili kompatibilne i pouzdane partnere koji bi im pomagali u postizanju zajedničkih životnih ciljeva.

„Saradnja i timski rad su bili definicija dobrog braka“, piše Amato u knjizi. „Sada se pažnja premjestila na lično zadovoljstvo kao posljedicu samog bračnog odnosa. Da, on možda jeste dobar otac i dobar muž, ali da li zadovoljava moje najdublje potrebe za romantičnom ljubavlju i ličnim razvojem? Rezultat ovoga je odlaganje stupanja u brak, veći broj žena koje se nikada ne udaju, veći broj samohranih majki i veći broj razvoda iz razloga koji nemaju nikakve veze sa tim što muž ne podržava svoju suprugu, što ne sarađuju dovoljno i nisu timski igrači.“

Brak sa nekim ko je dovoljno dobar, kaže Amato, niti predstavlja lični poraz niti pristajanje na odnos koji nije zadovoljavajući. „U većini slučajeva ovo je razborita i pragmatična strategija za srećan život na duge staze.“

Pitala sam ga za studije o kojima sam čitala u knjizi Linde Vejt i Megi Galager The Case for Marriage: Why Married People Are Happier, Healthier, and Better off Financially, koje pokazuju da je jedna od najjačih zaštita od depresije i, generalno, od nezadovoljstva – brak.

“Brojne i raznovrsne studije ukazuju na to da je većina ljudi u ’dovoljno dobrim brakovima’, gdje je bračni drug dobra osoba, vrijedno radi, dobar roditelj, srećnija od ljudi van braka.”

Da li ovaj zaključak važi samo za odlične brakove ili i za one „dovoljno dobre“?

„Loš brak, pun neprijateljstava, definitivno ne pomaže dobrobiti i blagostanju čovjeka“, odgovorio mi je. „Međutim, brojne i raznovrsne studije ukazuju na to da je većina ljudi u ’dovoljno dobrim brakovima’, gdje je bračni drug dobra osoba, vrijedno radi, dobar roditelj, srećnija od ljudi van braka. Brojne ankete pokazuju da ogromna većina ljudi želi da, prije ili kasnije, stupi u brak, a ljudi su obično srećniji kada se njihovi životi odvijaju u skladu sa sopstvenim željama. Tako da nevjenčani ljudi koji žele da budu u braku obično postaju srećniji kada se vjenčaju, naravno, pod pretpostavkom da ne naprave gadnu grešku i uđu u brak sa psihopatom.“

Drugim riječima, ljudima nije neophodan brak kao iz bajke da bi postali srećniji. Dovoljan je i dovoljno dobar. Kako do dugotrajnog i stabilnog braka?

Željeti i momka i muža

Amato mi je rekao da je i muškarcima i ženama teško da prihvate „dovoljno dobre“ partnere, ali da žene, na osnovu njegovog profesionalnog iskustva, generalno imaju veća očekivanja. On je sa kolegama sproveo jednu studiju koja je obuhvatala odrasle nevjenčane ispitanike istog pola, između dvadeset i trideset godina starosti, u kojoj im je postavljao pitanja poput: „Kako znaš da si pronašao pravu osobu?“

Kod žena, rekao mi je, riječ „leptirići“ se javljala iznova i iznova, dok je muškarci nisu nikada koristili. „Muškarci bi rekli: ’Znao sam da je ona prava žena za mene zato što mi je mnogo nedostajala kada je poslije šest mjeseci veze morala da otputuje na nedjelju dana. Pomislio sam da sam srećniji kada sam sa njom. Tada sam shvatio koliko mi je važna.’ Žene su mnogo govorile o hemiji i vatrometu.“

Amato je i kod ljudi u braku naišao na razlike. „Žene više kritikuju vezu“, rekao mi je. „Intervjuisali smo muževe i žene i muževi bi rekli: ’Pa, postoji taj problem i postoji onaj’, a žene bi rekle: ’Uh, ne znam odakle da počnem!’ Muškarci kažu: ’Ponekad nešto iskrsne, ali nema veze što se ne slažemo po tom pitanju. Smeta mi, ali ne naročito.’ Dok njegova žena od tog istog ne može da odustane. Moguće je da je razlog taj što žene međusobno pričaju o vezama. Žene i od prijateljstva očekuju više. Očekuju apsolutno povjerenje i duboke razgovore. Muškarci su opušteniji i u odnosu na veze, i u odnosu na prijatelje. Mogu zajedno samo da gledaju filmove i to je u redu.“

Znala sam na šta misli. Nekoliko dana ranije jedna udata prijateljica mi je rekla: „Moj muž me voli i ja volim njega, dobar je otac i nevjerovatna osoba.“ Ali joj je sada, sa dva mala djeteta, nedostajala strast iz perioda prije braka. „Želim momka“, rekla mi je. „Ali ne želim da se odreknem ovoga što imam. Mislim da želim i momka i muža!“

„Čini mi se da sve više žena misli da, ako su usamljene u bilo kom momentu u svojim brakovima, nešto nije kako treba. Onda se razvedu i, naravno, još su usamljenije”

Pitala sam Amata šta on misli da li su visoka stopa razvoda i sve duži spisak osobina koje savremena žena traži u muškarcu međusobno povezani.

„Pa da, očigledno!“, odgovorio mi je. „Po jednoj teoriji, stopa razvoda je veća zato što je naša kultura postala još više individualistička i zato što su se promijenila očekivanja u vezi sa brakom; postao je terapeutski odnos umjesto praktičnog odnosa. Brak bi trebalo da nas učini boljima i srećnima. Promijenio se značaj braka. Po drugoj teoriji, uzrok je demografski. Više žena radi i finansijski ne zavise od muškaraca. Moj stav je da je prva teorija tačna. Kriva su nerealna očekivanja.“

„Na primjer“, rekao je, „čini mi se da sve više žena misli da, ako su usamljene u bilo kom momentu u svojim brakovima, nešto nije kako treba. Onda se razvedu i, naravno, još su usamljenije dok su same ili se ponovo udaju samo da bi i u drugom braku imale periode usamljenosti.“

„Nisu one usamljene zbog braka“, rekao mi je. „Usamljene su zato što se svi ljudi ponekad osjećaju usamljeno, što je savršeno normalno.“

Edra Polin, brakorazvodni advokat iz Denvera, rekla mi je da njeno iskustvo ukazuje na to da većina žena koje napuste svoje muževe zato što „žele nešto više“ to „više“ ne nalaze. Ono što se često dešava jeste da bivši muž nađe novu ženu, mnogo mlađu, pa nova žena dobije svu njegovu ljubav, podršku, finansijsku potporu i nježnost, dok žena koja ga je napustila završava u garsonjeri sa kablovskom televizijom i bez traga i glasa od Princa na bijelom konju. Tada, otprilike, napokon shvata šta je imala, ali čak i ako bivši nije našao drugu, njena je greška neoprostiva i on je ne želi natrag.

Skot Holcman, psihijatar sa Univerzitetu Braun, pričao mi je o jednoj ženi koja je došla kod njega i rekla mu da je svjesna da je njen muž dobar suprug i otac, da ga vole njeni roditelji, da je nikada nije prevario i da dobro izgleda, ali da ona jednostavno „ništa više ne osjeća“. Rekla mu je da zamišlja sebe kao razvedenu i srećniju.

Holcman joj je odgovorio: „Dobro. Zamisli sada da ga poslije razvoda sretneš na dječjoj utakmici. Zamisli da je njegova nova djevojka kraj njega. Zamisli da ga ona gleda i da su njene oči pune ljubavi i nježnosti.“ Rekla mu je da joj je lako da ovo zamisli. Onda ju je pitao: „Zašto bi ga ta žena gledala na taj način?“ Odjednom je mogla da se sjeti svih dobrih osobina svog muža koje je bila zaboravila. Postoji određena mjera izbora kod gledanja nekoga sa ljubavlju u očima. Ljudi često misle da će njihov brak biti savršen zato što će ga partner takvim učiniti, ali u braku je dvoje ljudi.

Iz ovog razloga Amato savjetuje ljude koji razmišljaju o raskidu ili razvodu da se dobro zapitaju zašto.

„Dovoljno je samo nekoliko pitanja da bi se utvrdilo šta neko osjeća prema svom partneru“, rekao mi je. „Volim ga, ali nisam više zaljubljena u njega“ veoma je različito od: „On je loš muž.“ U jednoj od svojih studija Amato je proučavao parove koji sada smatraju da su „dobri prijatelji“. Utvrdio je da je na duge staze važno sledeće: sposobnost rješavanja sukoba uz obostrano poštovanje, široko shvaćena kompatibilnost i elementarno saglasje o vrijednostima i ciljevima poput vjeroispovesti, djece i načina njihovog vaspitavanja.

„Volim ga, ali nisam više zaljubljena u njega“ veoma je različito od: „On je loš muž.“

„Mnogo onoga od čega zavisi dugotrajnost braka svodi se na praktično“, rekao mi je. „Ovo nije nešto što većina mladih i slobodnih želi da čuje i što smatra uzbudljivim. Međutim, ukoliko žele stabilan i dugotrajan brak, trebalo bi da počnu da obraćaju pažnju na to od čega takav brak zavisi.“

Amatova istraživanja potvrđuju ono što mnogi ljudi u stabilnim brakovima već znaju. Zašto mi niko od svega ovoga ništa nije rekao dok sam imala dvadesetak godina? Sigurno je bilo mudrih ljudi u mojoj blizini koji su mogli da me posavjetuju.

U stvari, postojao je još jedan „stučnjak“ sa kojim sam morala da razgovaram.

Zainteresovane čitaoce upućujemo na knjigu Barbare de Angelis: Jesi li ti prava osoba za mene?

(Moja TV)