INTERVJU Ljiljana Habjanović Đurović: Nema mnogo razlike u položaju žena u Crnoj Gori, Srbiji, pa čak i u Zapadnoj Evropi i Americi

Prošlo je 25 godina od objavljivanja svojevrsne antologije ženskih bolova, patnji, nepravdi i tragičnih sudbina žena ispričanih u romanu ,,Ženski rodoslov” Ljiljane Habjanović-Đurović.

Sagledavajući mučnu svakodnevicu, koju uoči Međunarodnog dana djevojčica obilježi ubistvo Šejle Bakije, a zatim i nedavno ubistvo 36-ogodišnje majke sedmoro djece u Petnjici, ne možemo da ostanemo ravnodušni na institucionalnu nezaštićenost žena, zlostavljanje i svirepo oduzimanje života.

Zašto su žene u Crnoj Gori i dalje bez adekvatne podrške i zaštite, i koliko njih i danas prolazi iste muke i nesreće kao one opisane u ,,Rodoslovu”?

Književnica Habjanović-Đurović u ovom intervjuu, govori nam o tragičnosti položaja žena oslikanoj u jednostavnom muškom: ,,Kakvo silovanje? Svaka hoće!” ili ,,Bolje mrtva nego razvedena”…

U ,,Ženskom rodoslovu” predstavljen je nekadašnji odnos prema ženama, te smo kao čitaoci svjedočili njihovom teškom položaju, patnjama, nepravdama…Posmatrajući nedavna tragična dešavanja u Crnoj Gori, koliko smo uopšte napredovali po tom pitanju, u odnosu na period opisan u Vašem djelu?

,,Mislim da nema mnogo razlike u položaju žena u Crnoj Gori, Srbiji, pa čak i u Zapadnoj Evropi i Americi.
A koliko se taj položaj promenio u odnosu na neko prošlo vreme? Pa, i jeste i nije.
S jedne strane, viđamo obrazovane, doterane, samosvesne, uspešne žene, kojima se podrazumeva da imaju sve ono za šta su žene moje generacije morale da se bore.
Ali, istovremeno, vrlo često čitamo o porodičnom nasilju, i to nije slučaj samo u primitivnim sredinama, gde ponekad biti grub prema ženi znači pokazati da si muškarac i glava kuće. Nasilnika ima i među obrazovanim ljudima i među javnim ličnostima. A žrtve nasilja često su inače uspešne žene, koje trpe, a ni same ne znaju zašto.
Posebna je priča o silovanim ženama.
Kad se silovana žena usudi da progovori o svojoj nesreći, kad smogne snage da obelodani jad i poniženje koje je pretrpela, često bude izložena novom zlostavljanju.
Ponekad mi se čini da se ništa nije promenilo od pre 25 godina. Tada, kao novinarka magazina ,,Duga”, obišla sam sigurnu žensku kuću i napisala tekst o nasilju nad ženama. Na redakcijskom sastanku jedan kolega, koji inače u javnosti voli da glumata dobričinu i emancipovanog muškarca, tražio je da tekst ne bude objavljen. „Hajde, bre, Liki, ne drami! Kakvo silovanje! Svaka hoće!”, rekao je i cinično se nasmejao. To ,,svaka hoće” govori o muškoj samozaljubljenosti i gordosti i jednom potcenjivačkom odnosu prema ženama, iz koga vuku svoje pravo da vređaju i ponižavaju ženu samo zato što je žena.”

U pomenutom romanu ogolili ste duboko ukorijenjeni neravnopravni odnos prema muškoj i ženskoj djeci, pri čemu su djevojčice, blaže rečeno, manje poželjne. U Crnoj Gori i dalje postoji taj problem, o čemu govori veliki broj selektivnih abortusa. Kako se boriti protiv ove pojave i otrgnuti od nazadnih ,,vrijednosti” koje su vjekovima prisutne u našem društvu?

,,I sama sam osetila tu nepravdu u detinjstvu, u svojoj kući. Sticajem nesrećnih porodičnih okolnosti očuvala me moja baba po majci Jelena Burzan, rođena Šaranović. Bila je čestita i topla žena, puna ljubavi. Mnogo smo se volele i njena me je ljubav spasila. Ali čak i ona, tako dobra i pravedna, imala je poseban odnos prema unucima od sina, posebno najstarijem, koji je nosio dedino ime.
Ja sam bila dobra i lepo vaspitana devojčica. Bila sam odličan đak. Pisala sam pesme i osvajala nagrade. Ja sam bila uz baku kada joj nije bilo dobro. Ja sam je držala za ruku kada je oplakivala smrt moje majke i plakala zajedno sa njom. A on? On je bio muško! I nosio je dedino ime! I to je bilo dovoljno.
Sećam se, jednom sam, tužna i povređena tolikom nepravdom, pitala babu:,,Pa šta ako je muško?!” Pogledala me zaprepašćeno kao da sam pitala zašto sunce greje, a kad se malo pribrala, odgovorila je: ,,Svi vole da imaju muško!”
Kada se promeni svest žena, kada žene prestanu da se raduju i više ponose kada rode sina nego kada rode kćer, kada žene podsete svoje majke, svekrve, zaove i tetke da su i one žene, kada muškarcu koji ženu tera na abortus zato što nosi devojčicu njegova majka i sestra objasne da je primitivac i zlikovac, kada se žene odupru nasilnom abortusu — onda će početi da se menja i svest muškaraca.
A na to moramo da ih podstičemo i u tome moramo da ih podržavamo mi koje smo odavno shvatile da su žene ona jača i hrabrija polovina čovečanstva.
Baš sa željom da razvijem samopoštovanje i samopouzdanje devojčica, napisala sam knjigu za decu ,,Iva i dve figure”, u kojoj sam svojim malim čitateljkama poručila da je divno biti devojčica i da je uzbudljivo biti žena.”

Veliki problem predstavlja i nasilje nad ženama, pri čemu državne institucije često ne sankcionišu nasilnike na adekvatan način. Zbog čega naše društvo i dalje toleriše takav odnos prema ženama?

,,Ima tu ostataka nasleđa iz davne prošlosti, kada je društvo smatralo da je muškarac muškarac ako lupi pesnicom u astal, a ponekad i ženu po obrazu ili gde drugo. Mada, ni u ta prošla vremena nisu svi muškarci bili isti.
Tokom rada na romanu ,,To je ljubav, slepa sila”, našla sam vrlo zanimljiv podatak. Godine 1892. Marko Miljanov i najznamenitiji Bjelopavlić svoga vremena, junak, senator i pop Risto Bošković stali su na čelo jednog pokreta sa zahtevom da se ograniči svemoć vladara, konkretno knjaza Nikole, i da se u Crnoj Gori organizuju izbori. Na tim izborima, po predlogu popa Rista, trebalo je da glasaju i žene. Naravno, knjaz je odbio sve promene, jer moćni i silni ne vole kada im neko ograniči vlast. Ali, da je to usvojeno, Crna Gora bi bila prva zemlja u svetu u kojoj žene imaju pravo glasa.
Ova lepa istorijska istina pokazuje nam još jednom da samo ostvaren i samopouzdan muškarac može da ceni i poštuje ženu onako kako ona to zaslužuje. Da podnese ravnopravnu partnerku. Onim drugima, koji su nesigurni i nezadovoljni sobom, ma koliko to prikrivali, treba pokorna i poslušna žena, trebaju im uplašena deca, kako bi bar negde i bar pred nekim bili glavni.”

Kolika je važnost obrazovanja i finansijske nezavisnosti žena u borbi za njihov bolji položaj?

,,Žensko, kako je govorila moja baba, mora da ima svoje parče hleba.
Ekonomska nezavisnost uslov je svih drugih sloboda. Ekonomska zavisnost često prisiljava ženu da trpi.
Nažalost, taj tako potreban uslov često nije dovoljan.
Mnoge se žene boje da ostanu same. Mnoge se plaše osude sredine. Mnoge nemaju podršku ni od najbližih. Jednoj mojoj drugarici — kada je obavestila roditelje da hoće da se razvede jer muž tuče nju i djecu — otac je rekao: „Trpi! Sama si ga birala! Ako se razvedeš, obrukaćeš nas!” A drugoj: ,,Bolje mrtva nego razvedena!”
A da li će žena biti maltretirana i ponižavana u braku, porodici i društvu, nema veze sa njenim obrazovanjem, ni sa obrazovanjem nasilnika.”

Šta kao društvo moramo da promijenimo ili preduzmemo kako bismo poboljšali odnos prema ženama? Na koji način vaspitavati ćerke i sinove? U čemu Vi vidite rješenje?

,,Mislim da uspešne, ostvarene i samostalne žene ne čine dovoljno za one druge, koje su imale manje sreće. Mislim da društvo u celini ne čini dovoljno. Mislim da su kvote o obaveznom broju žena u Vladi ili među poslanicima, zakoni o rodnoj ravnopravnosti u jeziku ili postavljanje žena na neka istaknuta mesta — samo kozmetičke popravke, koje služe već ostvarenim ženama, a drugima ne znače i ne doprinose apsolutno ničemu.
Šta silovana žena, pretučena žena, ekonomski zavisna žena, žena kojoj prete da će joj uzeti decu, žena koju diskriminišu na poslu jer nije više mlada ili nije dovoljno lepa, koja dobija otkaz ako rodi, koja trpi seksualne ucene, koju prisiljavaju na abortus jer nosi devojčicu — šta ima od toga da li u skupštini sedi deset, pedeset ili sto poslanica, kada sve glasaju kako im gazda kaže? Šta imaju od toga da je na čelu Vlade žena? I da li tu ženu zovu premijer ili premijerka?
Baš ništa!
Mi kao društvo moramo da podržimo ženu koja želi da napusti nasilnika. Moramo joj to omogućiti nizom ekonomskih i socijalnih mera. Moramo da podržimo i ženu koja prijavi silovatelja onda kada za to skupi hrabrosti. Moramo da izložimo javnoj osudi i podsmehu svakog nasilnika. Da mu pokažemo da onaj ko maltretira ženu na bilo koji način nije muškarac i dasa, već primitivac i bolesnik. Ali moramo da ga izložimo i krivičnom gonjenju.
Moramo da utuvimo ljudima: Neće svaka. Ne uvek. I neće sa svakim.
Dakle, moramo da menjamo svest ljudi. Moramo da menjamo zakone. A verujući bi morali da se sećaju reči apostola Pavla — „Nema više gospodara ni roba. Nema više muškog ni ženskog. Nego smo svi jedno u Hristu Bogu!” — i da žive po tim rečima.

Desanka Markuš