ČESTITKE KAO UVREDE

Piše: Vesna Radojević

Imala sam jutros kratku prepisku na Tviteru sa ministrom kapitalnih investicija, gospodinom Mladenom Bojanićem, koji je svim novinarima, kako reče, kojoj god redakciji pripadali, čestitao 23. januar, Dan novinara Crne Gore,. Zahvalila sam mu na čestitkama i zamolila ga da ubuduće odgovara na mejlove i pitanja novinara, iz koje god redakcije dolazili. I da stvara uslove za rad nezavisnih medija i slobodnih novinara.

U suprotnom, napisala sam, svaka čestitka je – kao uvreda.

Njegova i svih njegovih kolega iz Vlade koji su dužni da kreiraju ambijent da mediji mogu da budu nezavisni, i da novinari mogu da budu slobodni. Onima koji to žele biti.

I, ministar je odgovorio na tvit!

Sada makar znam da ministri čitaju tvitove, kada već ne otvaraju mejlove. Ni oni, ni službe kojima bi to trebao biti posao.

Da ostavim sa strane to da je odgovaranje na mejlove, kao prvo, stvar opšte kulture.

Kao drugo, odgovaranje institucija na mejlove, odnosno upite medija, i građana, je njihova  – obaveza.

Plaćamo ih da rade u interesu građana, i da informišu građane o tome što rade i kako rade. I to da rade za sve građane, i informišu sve građane, a ne da selektuju i građane, i medije. Toga smo se nagledali.

Na mejlove i novinarske upite iz Podgorice odgovaraju zvaničnici iz Brisela, iz Vašingtona, Zagreba…i to promptno. Ali ne i zvaničnici iz Podgorice.

Da ne pomisli ministar Bojanić da imam nešto protiv njega i njegovog resora. Isto iskustvo imamo sa ministarstvima finansija, ekonomije, prosvjete, poljoprivrede, zdravlja, kabinetom premijera… I nismo jedini.

Na obraćanje medija, upravo na temu medija, ne odgovara čak ni ministarka javne uprave, digitalnog društva i – medija, gospođa Tamara Srzentić. Nema vremena da se bavi medijima.

Ali su novinarima danas listom uputili kurtoazne čestitke. I obećanja. Koja jednom nezavisnom mediju i slobodnomislećem novinaru, u ovakvim okolnostima, liče na vrijeđanje. Zdrave pameti. A i toga smo se nagledali, i naslušali.

Kao neko ko je skoro punih 30 godina u medijima, neskromno dajem sebi za pravo da znam ponešto o medijima, ponešto o novinarima, a ponešto i o politici i političarima u Crnoj Gori. Ponešto i o životu.

Na današnji dan, prije deset godina dobila sam godišnju nagradu Udruženja novinara Crne Gore. U ovo vrijeme prije sedam godina sam ostala na ulici. Bez posla. Sa dvoje djece i dva kredita. Po drugi put.

Znam kako je biti diskriminisan, jer si žena, jer te ne prepoznaje teren, jer tražiš pravdu, jer si neposlušan, jer ne pristaješ na ucjene, jer tvoje dostojanstvo nije na prodaju…

Ako je bivša vlast diskriminisala nezavisne medije i slobodne novinare, to, valjda, treba da radi i nova vlast?

Nema pitanja, nema kritike, nema neposlušnosti. Vlada je svetinja. Ministri su sveci. Premijer je, Bože oprosti, Gospod Bog?

Kolege novinari, ako vam nije dobro, a nije vam dobro – izvinjavam se onima kojima je dobro – sami ste krivi. Jer ćutite, jer ste poslušni, jer ste posvađani, podijeljeni, jer pravite trule kompromise, jer imate gospodare.

Novinari će ponovo biti društvena elita i avangarda, u svakom smislu, onda kada to odluče novinari. I kada se izbore za to.