Samo se vi, djeco, igrajte. Ali pazite, može vas voda odnijeti

Piše: Vesna Radojević

Pita me prijateljica juče – šta ovo bi?!

– Šta šta bi?!

– Kako šta? Kako im ovako brzo propadoše pregovori za novu vladu?! Čime ćemo sad da se zanimamo?!

– Neće faliti. Dont vori. Šou mast go on.

***

Niste ovaj scenario “Izbor 44. Vlade” najbolje napisali, režija je ovoga puta baš omanula.

A toliko ste salta mortale napravili da bi glavni glumac dobio ulogu i izašao na scenu. Baš ste se tu potrudili.

To je trebala biti uloga njegovog života. Završiće karijeru, a ni dana nije bio premijer. Oni mu oteli predsjedničku fotelju. Vi ga nasankali za premijersku.

Trebalo je da ovaj show traje makar 15 dana, tamo do 20. januara. Trebalo je da postoji mnogo dublji zaplet, pa efektan rasplet. Da opali neka puška, da se narod krvi napije. Naravno, metaforično.

Trebalo je, ako vam je, baš, ponestalo ideja, da iskeširate nekog vrhunskog scenaristu, i režisera. Ionako sve to mi plaćamo. To su naše pare. A za naše pare, tražimo kvalitet.

Valjda je ovaj narod toliko zaslužio.

Trebalo je da se gledalište uživi, da na tih par sedmica zaborave sve svoje muke i probleme. Da zaborave i 42. i 43. vladu, i sve vlade u zadnjih 30 godina. Da im, baš, ne bude žao para za ovu, 44. vladu.

I šta ćemo sad? Vi nama falš robu od predstave, a mi vam dajemo bogovske plate.

Plaćamo vam tople kancelarije, dok nam se djeca po školama smrzavaju.

I telefone vam plaćamo, a djecu liječimo SMS-ovima.

Plaćamo vam škampe po restoranima, a pacijenti nam po bolnicama doručkuju parče parizera.

Plaćamo vam putešestvija po bijelom svijetu. I dnevnice. I pratnje.

Mi smo vam kupili i te luksuzne limuzine sa kožnim sjedištima. I sipamo gorivo. Plaćamo i vozače.

Plaćamo i dubinu i širinu. Plaćamo i braću i sestre, i tetke i strine, i snahe i kumove i prijatelje.

A naša djeca, lijepa, dobra, pametna, vaspitana, radna, po bijelom svijetu konobarišu.

Sve to, i još mnogo toga, trebalo je da zaboravimo, čekajuću spasonosnu, 44. vladu do 20. januara.

***

Šetam juče s prijateljicom, i njenom djecom, siđosmo do Karvera, kraj Ribnice, milostivo januarsko sunce, kao melem, na okoštale nade da će pod ovim nebom, niđe ovako plavim, početi da niču neke pitome, i plodonosne, biljke.

– Mama, mama, možemo li na plažu da se igramo?

– Igrajte se, djeco, samo se pazite, nemojte blizu vode, može vas odnijeti.