DNEVNIK PROSJEČNE PODGORIČKE UDAVAČE: Samo jedan način da se srećno udaš
Svaka prosječna udavača, ne samo iz kluba nas “Podgoričanki” zna za fazu: Neće ti niko doći na vrata!
Kada mame, tate, tetke, babe, počnu da te tjeraju iz kuće, da, da, iste mame i tetke koje su ti nekada govorile: Pazi šta radiš… Nemoj kasno… Budi oprezna…Svi su muškarci isti, samo im je JEDNO na pameti… Ne daj da te iskoriste, nemoj da te “komšilak” olajava!… Dakle, kada sve to pada u vodu, i više te niko ne pita gdje ideš, kad se vraćaš, s kim ideš, kada ih nije više briga šta “kamšilak” priča, i samo te ispod oka zagledaju i čekaju “vesele vijesti”, e to je već faza kad počneš da razmišljaš o nekakvoj strategiji. Dobrodošle u klub!
Lično sam, tokom svog statusa “udavače” evoluirala od onoga: “To je sudbina, šta bude biće”, preko onoga “Sudbinu treba malčice pogurati” do trenutne faze koju sam nazvala: “Neće ti niko doći na vrata, sudbinu moraš izazvati na dvoboj”.
Nije da nisam imala veze, simpatije, ljubavi. Ne! Bilo je toga, samo što nikada nisam stigla do cilja, ako se to tako može nazvati… Znam, znam, da će neki muški koji ovo čitaju, sad reći: Eto! Eto! Imate strategije, pravite planove, folirate i glumite, dok se ne uvalite. Pa, šta mislite? Tretirate muškarce kao plijen, virite nam u novčanike, zagledate auta, provjeravate katastre! I očekujete ljubav, vjernost i posvećenost!
E, pa nije baš tako. Ili, nije baš uvijek tako. U mom slučaju je poslednji put bilo obratno. Ja sam radila, on je bio nezaposlen. Ja sam bila zaljubljena, on je, ispostavilo se, bio “u prolazu”. Dok ga nije odvukla jedna silikonska Barbika. Poslije šoka, jedno vrijeme sam bila u fazi: Bolje da glumim silikonsku glupaču, nego da budem zaljubljena Majka Tereza. Na sreću, prošlo me to. Nisam neskromna, ali nije mi bilo lako glumiti glupaču, mada sam ukapirala da sam bila glupa što sam zbog ljubavi prihvatila ulogu “Majke Tereze”.
Kuda ova priča vodi? Nikako ne mogu reći da sam ekspert za veze. Da sam pametna udavača. Inače ne bi bila udavača. Imala bih zgodnog i pametnog muža, dvoje troje slatke dječice, kućnu pomoćnicu, ljetovanja, zimovanja, produžene vikende u Parizu uz neko vino i buđave sireve…
Džaba mi je što sam iščitala sve moguće što počinje sa “7 načina da ga osvojite…”, “10 načina da se zaljubi u vas…” itd… Suština je uvijek ista: Morate biti zgodne, dotjerane, pametne, situirane, misteriozne, morate igrati “igre”, te, ne smijete slati SMS-ove, te ne smijete odgovoriti prije nego istekne ovoliko ili onoliko, te, morate izlaziti i dalje sa društvom i bez njega, te, on treba da se uplaši da će vas neko drugi “ugrabiti”…
I sve to me baš, ali baš, smorilo. Hoće da me ubijede da, ukoliko želim da zadržim tog, mog, idealnog tipa, moram da glumim, da imam strategiju, napravim plan, palim štopericu kad odgovorama na SMS ili dolazim na sastanak.
Neću da štopujem. Neću da sjedim kući u debelim čarapama i sa pola kila čokolade na stolu, sa ugašenim telefonom, da bi ga pravila ljubomornim. Ne želim. Hoću da budem PRAVA JA. Sa njim hoću da budem ono što ne mogu da budem ni sa kim drugim. Hoću da vičem iz sveg glasa: VOLIM TE! HOĆU DJECU S TOBOM! OŽENI ME! I hoću da on kaže: ALO, BRE, NE DERI SE, IONAKO SAM MISLIO… TI SI MOJA, IAKO NISI BAŠ SVA SVOJA.
Eto, to hoću. Da me voli ovakvu kakva sam, da ne moram da glumim, da ne mora da gata, šta li sam mislila kad sam rekla: Boli me glava… Imam li tajnog ljubavnika, je li mi postao dosadan u krevetu, ili me stvarno boli glava.
Izazivam sudbinu na dvoboj. Ako pobjegne, srećan mu put. Nije ni trebao da ostane. I znate šta? Više se ne ložim na savjete tipa: Toliko i toliko načina… I uopšte ne brinem. Prelomila sam u glavi.
