Uhapšeni Nikšićani osumnjičeni za prebijanje taksiste

Zbog osno­va­ne sum­nje da su po­či­ni kri­vič­no dje­lo na­sil­nič­ko po­na­ša­nje nik­šić­ka po­li­ci­ja uhap­si­la je Nik­ši­ća­ne Iva­na Žu­gi­ća (21), Bo­ri­sla­va To­do­ro­vi­ća (20), Ne­ma­nju Ko­va­če­vi­ća (20) i Ni­ko­lu Đu­ra­no­vi­ća (23).
Oni su osum­nji­če­ni za na­pad na tak­si­stu Ste­fa­na Mar­ko­vi­ća (21), vo­za­ča u tak­si pre­vo­zu „Mak­si tak­si”, ko­me su na­ni­je­li lak­še tje­le­sne po­vre­de i ote­li slu­žbe­ni te­le­fon. Osum­nji­če­ni mla­di­ći su u no­ći iz­me­đu pet­ka i su­bo­te po­zva­li Dis­pe­čer­ski cen­tar po­me­nu­tog tak­si pre­vo­za i iz­naj­mi­li vo­zi­lo ko­je ih je pri­hva­ti­lo u Uli­ci na­rod­ne omla­di­ne, is­pred ka­fea „Azu­ro”.
Po ula­sku u vo­zi­lo mla­di­ći su po­če­li da mal­tre­ti­ra­ju Mar­ko­vi­ća, naj­pri­je ver­bal­no, a po­tom i fi­zič­ki, na­sr­nuv­ši na nje­ga, na­kon če­ga su mu ote­li te­le­fon i po­bje­gli. Mar­ko­vić je po­tom po­li­ci­ji pri­ja­vio slu­čaj.
Ste­fan Mar­ko­vić ka­že da je i do­sad imao lo­ših is­ku­sta­va sa kli­jen­ti­ma, ali će mla­di­će ko­ji su ga na­pa­li pam­ti­ti po ubje­dlji­voj dr­sko­sti.
– Do­bio sam na­log od dis­pe­če­ra da stran­ke pri­hva­tim is­pred ka­fea „Azu­ro” i upu­tio sam se u tom prav­cu. Sa­mo što sam se za­u­sta­vio pred lo­ka­lom pri­mi­je­tio sam da autu pri­la­zi šest mla­di­ća. Na kul­tu­ran na­čin sam im se obra­tio i upi­tao gdje će svi oni sje­sti. Oni se na to ni­je­su oba­zi­ra­li, već su ušli u auto i na­ru­či­li vo­žnju do „Mon­te­ne­gro pa­ba” u Uli­ci No­vi­ce Ce­ro­vi­ća. Upu­tio sam se naj­kra­ćom di­o­ni­com kao Mar­ko­voj sa­mo­po­slu­zi i skre­nuo u Uli­cu ser­da­ra Šće­pa­na. Ci­je­lim pu­tem mla­di­ći su di­vlja­li u autu, ne ma­re­ći za mo­je upo­zo­re­nje da se ta­ko ne mo­gu po­na­ša­ti, pso­va­li su me i vri­je­đa­li. Ne­ki od njih su ču­pa­li i uz­gla­vlja na sje­di­šti­ma i ruč­ke na vra­ti­ma. Iš­če­ki­vao sam kad će ne­što po­lo­mi­ti ili na­sr­nu­ti na me­ne, jer sam imao osje­ćaj kao da ne zna­ju za se­be, ne znam da li su bi­li pi­ja­ni. Na­kon 300 me­ta­ra od skre­ta­nja u Uli­cu ser­da­ra Šće­pa­na za­u­sta­vio sam se na­mje­ra­va­ju­ći da ih još je­dan­put upo­zo­rim, ali su se oni oglu­ši­li o sva­ki moj ko­men­tar. Na­sta­vi­li su sa ne­pri­mje­re­nim po­na­ša­njem, a po­tom su me šamarali i uda­ra­li pe­sni­ca­ma. Po­ku­ša­vao sam da se ne­ka­ko od­bra­nim, ali s ob­zi­rom na to da sam bio ve­zan si­gur­no­snim po­ja­som svi mo­ji na­po­ri da im se su­prot­sta­vim bi­li su bez­u­spje­šni. Mi­nu­ti su mi se či­ni­li kao vječ­nost, a on­da su pri­mi­je­tiv­ši u bli­zi­ni po­li­cij­sko vo­zi­lo po­bje­gli. U tom tre­nut­ku po­red me­ne se za­u­sta­vi­lo po­li­cij­sko vo­zi­lo sa in­ter­vent­nom je­di­ni­com, ko­ja je obi­la­zi­la grad. Is­pri­čao sam im šta mi se do­go­di­lo – ka­zao je Mar­ko­vić.
On na­gla­ša­va da ni­je po­zna­vao ni­jed­nog od mla­di­ća i ne sje­ća da li je ne­kog od njih ika­da ranije vo­zio.
– Jed­no je iz­vje­sno, ni­ka­da vi­še ni ja ni­ti iko od mo­jih ko­le­ga ne bi po­že­lio slič­ne kli­jen­te. Upr­kos lju­ba­zno­sti i pro­fe­si­o­nal­nom od­no­su pre­ma kli­jen­ti­ma, ne­ri­jet­ko nam se, na­ro­či­to pet­kom i su­bo­tom uve­če ka­da omla­di­na iz­la­zi, de­ša­va­ju ne­mi­le sce­ne. Ne­kad su u to­li­ko al­ko­ho­li­sa­nom sta­nju da ne zna­ju ni gdje sta­nu­ju, pa če­sto ka­žu po­gre­šnu adre­su. Ne­ki ne umi­ju da iz­go­vo­re ni adre­su, pa ih vo­zi­mo i po dva-tri kru­ga oko gra­da i pro­đe­mo po­red nji­ho­vog sta­na, ali oni jed­no­stav­no ne zna­ju gdje su – pri­ča Mar­ko­vić, na­gla­siv­ši da ima i onih ko­ji ne­ma­ju nov­ca za vo­žnju, ali tek ka­da ih do­ve­zu na od­re­di­šte to ka­žu, ili, pak, ne­će da pla­te uslu­gu iako ima­ju nov­ca.

(Dan)