Momo Kapor: IMATI i NEMATI
Ovaj tekst Moma Kapora će vas natrjerati da se zamislite. Bilo koji društveni status da imate. Savko od nas može das pomogne da nečiji život postane makar malo ljepši.
Ako ovaj tekst u tome uspije, onda je on ispunio svoju svrhu.
Prenosimo ga bez izmjena.
“Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.
Devojčica kaže majci: “Nema…“
Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.
Majka kaže: „Pogledaj još malo…“ i dete ponovo iščezava u đubretu.
Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.
Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.
Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.
Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute.
Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.
Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.
I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni, opet su sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.
Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.
Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori!
Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima“.
A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“ I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.”
Momo Kapor
(Preuzeto sa portala: etrafika.net)
Ako se svi koji se nazivaju ljudi zaloze za ovo, to je istinsko resenje problema, a pomaganje je vremeno i nikad ne reseno to. Evo sto treba nauciti i boriti se za ostvarivanje………….. EVO ZASTO SE DESAVA ISSELJAVANJE !
Jasno je da u radu ucesce bazira na necim, koje ima vrednost, zbog cega interes mora da bude ostvaren u celosti. A, interes je ostvaren u celosti, iskljucivo tada, kada cena toga necega se dobije= putem trzista i putem ucesca u ostatku zarade- novu vrednost, koja se naziva profit i gubitak. Trzisno dobijanje cene je, na bazi trzista, za trud- radnike trziste truda i pare- gazde trziste para- novca. A, dobija se, za radnike ostvarena plata, a za gazde ostvarena kamata na vlastiti ulozen novac. Ucesce u ostatku, svakako mora biti zasnovano na toga necega sta je ulozeno, izrazeno u vrednost. Za radnike, ulozeno se zove trud, koi svoju vrednost dobija u toku rada, dobijajuci cenu, trzisnim putem, u vidu plata. Dok, vlasnici parama- gazde, njihovo necega sta ulazu je pare /novac/, koji jos u momentu ulaganja nosi sa sobom svoju vrednost. Evo to je i kljuc podele ostatka nove vrednosti- profit i gubitak.
Samo tako uredzeni rad, a to je baza sistema, moze se smatrati ispravnim, jer samo tako ono koje se stvara kao ponuda moze se i trositi. Danas to nije slucaj, zbog toga sto radnici ne dobijaju deo iz profita, koji i nima pripada, a i ne prihvataju rizik u slucaju gubitka, ponuda koja odgovara toga dela iz profita koi njima pripada, ne moze se trositi. Ta ponuda zove se visak ponuda, koja je uzrok pojave kriza. A pojava krize ima znacaj kocenje posla i pojave svih problema pa i prinuda za isseljavanje.
very nice post, i undoubtedly adore this fabulous website, carry on it
Friend, this web site might be fabolous, i just like it