NIKOLI NIKO NE VJERUJE: Kupio stan u 35. godini od svojih para bez pozajmice i nasljedstva

“Da ne lažem, imao sam ludu sreću nesrećnih devedesetih jer sam išao kod ujne. Ona je bila Grkinja i živela je sa ujkom na Halkidikiju. Ja sam od srednje škole svakog ljeta sjedao u prevoz i klaj-klaj do Grčke. A tamo kreće rintanje.

U to vrijeme su još bile drahme u Grčkoj, pa sam tako radio za lokalne Albance i Grke prodavao krofne. Dogovor je bio sličan onom  današnjem – 100 drahmi po krofni ide nama (danas je to 50 centi), a ostatak vlasniku.
Oni su uzimali debele pare. Neki Albanci, a to su oni koji su po čitav dan izgarali na plaži, znali su da uzmu dnevno i po sto maraka. Ja sam bio mlad i nisam mogao toliko da se žrtvujem, a i sunce mi nije baš mnogo prijalo za zdravlje. Ja sam radio svakog dana od 10 ujutru do 14 časova. Za to vrijeme uzeo bih oko današnjih 40 eura.

Foto Profimeida

Nekad bih produžio i odradio cio dan, pa bih imao dosta više novca. I tako minimum dva mjeseca. Ujutru ustanem, odem na plažu, pržim se po suncu, prodajem, vratim se kod ujne oko 15h, popijem dve litre vode, pa se komiram. Albanci su bili stvarno neumorni. Nije ni čudo što danas drže pola Grčke. Vrijedni, organizovani, dolazile su čitave familije i radile. Kad se vratim u Srbiju, kupim sebi nešto, ali sitno. Ostatak stavljam u štek. Bio sam srednjoškolac, pa brucoš na Filološkom fakultetu i ništa me nije ometalo da idem i da radim. Roditelji su imali male plate, prosvetni radnici, živjeli smo teško, ali smo se složili da se te moje pare neće trošiti i da će ih čuvati u šteku. Tako je i bilo.

Pare su ubacili u banku. Kamate su bile ogromne tada, ne kao ove danas – potpuno se ne isplati da nešto štediš na računu. Tu negde posle 2000. godine si na 10 godina štednje mogao da uzmeš hiljadu eura od banke, na kamatama, nije malo. Danas je to nemoguće.
Dok sam studirao sam radio za neke sitne pare, živio s roditeljima, tu platu sam uvijek trošio, nemoguće je bilo prištekati.

Foto Profimeida

I tako dođe meni moja 35. godina, a imam fine pare u banci. Netaknute. Mogao sam da kupim lIJepe stvari, nova kola, ali nisam. Ja sam odlučio da probam da kupim stan. Istina, našao sam mali stan na 15 kilometara od Beograda. Cijena stana – 26.000 eura. Uslovan. Useljiv. Taman toliko sam imao. Kome god kažem da nisam podstanar, taj se šokira. Pa otkud stan u tim godinama… Eto otkud stan… Krvavo zarađen na grčkim plažama u najljepšim godinama. Samo tako je moguće.I, naravno, nema šanse da bih uspio da mi nije bilo ujne kod koje sam spavao. Da zaključim, znao sam mnoge mamine i tatine sinove koji su nosili nove fensi patike dok smo svi grcali u iji rintali. Sad ih nema nigdje na mapi. Nisu umjeli s novcem”, iskren je Nikola.

 

(telegraf)