SLUČAJ “DRŽAVNI UDAR”: Teroristi kazna 100 eura i pola godine uslovno

Je­dan od glav­no­o­sum­nji­če­nih „te­ro­ri­sta”, po­li­ca­jac u pen­zi­ji Mir­ko Ve­li­mi­ro­vić, ka­žnjen je uslov­no po­la go­di­ne i da pla­ti 100 eura na­kon pri­zna­nja da je uče­stvo­vao u pla­ni­ra­nju na­vod­nog dr­žav­nog uda­ra. On je ju­če pred Vi­šim su­dom iz­nio niz tvrd­nji ko­je su kon­tra­dik­tor­ne sa onim ko­je je glav­ni spe­ci­jal­ni tu­ži­lac iz­no­sio u jav­no­sti. Upr­kos tim či­nje­ni­ca­ma i broj­nim ne­lo­gič­no­sti­ma, pred­sjed­nik Vi­šeg su­da u Pod­go­ri­ci pri­hva­tio je spo­ra­zum o pri­zna­nju kri­vi­ce ko­ji je Ve­li­mi­ro­vić sklo­pio sa tu­ži­la­štvom. Ta­ko je on za „pa­kle­ni plan” ko­ji je tre­ba­lo da spro­ve­de u dje­lo do­bio uslov­nu ka­znu.
Ve­li­mi­ro­vić je, iz­me­đu osta­log, pri­znao da je na­ba­vio auto­mat­ske pu­ške, ali da je one­mo­gu­ćio da se une­su u Cr­nu Go­ru i da ih je na­vod­no ba­cio u je­ze­ro na Ko­so­vu i Me­do­hi­ji. Tvr­di i da je od Alek­san­dra Sin­đe­li­ća iz dva na­vra­ta do­bio ukup­no 30.000 eura da ku­pi oruž­je ko­je je gru­pa Bra­ti­sla­va Di­ki­ća tre­ba­la da is­ko­ri­sti i iza­zo­ve kr­vo­pro­li­će ta­ko što će da za­u­zme Skup­šti­nu Cr­ne Go­re na dan iz­bo­ra 16. ok­to­bra. Is­pri­čao je da je u do­go­vo­ru sa tu­ži­la­štvom na­knad­no po­slao sli­ku oruž­ja iz ma­ga­ci­na ko­je je u vla­sni­štvu dr­ža­ve Sin­đe­li­ću. On je pred su­di­jom Bo­ri­som Sa­vi­ćem ju­če tvr­dio da je spa­sio cr­no­gor­ski na­rod i dr­ža­vu i da za­slu­žu­je or­den da mu se do­di­je­li, a ne da mu se su­di.
Spe­ci­jal­ni tu­ži­lac Sa­ša Ča­đe­no­vić pro­či­tao je šta mu se sta­vlja na te­ret, na­vo­de­ći da je po­čet­kom ok­to­bra 2016. go­di­ne, svje­stan svog dje­la, po­stao član kri­mi­nal­ne or­ga­ni­za­ci­je i do­pri­nio stva­ra­nju gru­pe ko­ju su for­mi­ra­la li­ca iz Sr­bi­je i Cr­ne Go­re za sti­ca­nje ne­za­ko­ni­te do­bi­ti i mo­ći u me­đu­na­rod­nim raz­mje­ra­ma, a sva­ki član gru­pe imao je svo­ju ulo­gu, pri če­mu su bi­li svje­sni svo­jih dje­la i htje­li su nji­ho­vo iz­vr­še­nje. Na pi­ta­nje tu­ži­o­ca da li je na nje­ga vr­šen pri­ti­sak ka­ko bi za­klju­čio spo­ra­zum i da li mu je ne­što obe­ća­no, Ve­li­mi­ro­vić je tvr­dio da ni­je.
– Op­tu­že­ni Ve­li­mi­ro­vić je ob­ja­snio ko­ji su bi­li raz­lo­zi ko­ji su ga na­ve­li da za­klju­či spo­ra­zum o pri­zna­nju kri­vice. Sma­tram da je uslov­na osu­da sank­ci­ja ko­jom će se ostva­ri­ti svr­ha ka­žnja­va­nja – ka­zao je tu­ži­lac.
Ve­li­mi­ro­vić je u krat­kim cr­ta­ma ob­ja­snio sve rad­nje ko­je je pred­u­zeo po­vo­dom pri­pre­ma­nja te­ro­ri­stič­kog na­pa­da na dan iz­bo­ra u Cr­noj Go­ri.
Po­čeo je od pr­vog su­sre­ta sa Sin­đe­li­ćem, ko­ga je, ka­ko tvr­di, upo­znao na jed­nom sku­pu Rav­no­gor­skog po­kre­ta gdje su raz­mi­je­ni­li bro­je­ve te­le­fo­na. Is­pri­čao je da ga je po­čet­kom ok­to­bra ove go­di­ne po­zvao Sin­đe­lić da se vi­de, jer ima ne­što da mu sa­op­šti. Su­sre­li su se u jed­nom mje­stu na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, gdje mu je Sin­đe­lić pre­do­čio da se u Cr­noj Go­ri odr­ža­va­ju iz­bo­ri i da bi tre­ba­lo da po­mog­nu svo­joj bra­ći Sr­bi­ma i da će Mi­lo uko­li­ko opo­zi­ci­ja po­bi­je­di da po­kra­de iz­bo­re i da bi bi­lo po­želj­no da oni do­đu da bu­du tu 16. ok­to­bra.
– Sin­đe­lić me je pi­tao ko­li­ko bi lju­di mo­glo do­ći na taj pro­test, od­no­sno ko­li­ko bi ih ja mo­gao sku­pi­ti. Re­kao mi je da bi on fi­nan­si­rao put i smje­štaj, i da se ja o to­me ne bri­nem. Po­sli­je dva da­na do­go­vo­ri­li smo su­sret u Ri­ba­ri­će, gdje sam mu sa­op­štio da mo­gu da do­đem sa 80 lju­di. Od­go­vo­rio je da je to od­lič­no i tra­žio da na­đem 10 auto­mat­skih pu­ša­ka i tri san­du­ka mu­ni­ci­je, ko­je će on pla­ti­ti. Od­go­vo­rio sam mu da mo­ji lju­di ni­je­su sprem­ni za oruž­je, a on je ka­zao da oni ne­će ima­ti ve­ze sa oruž­jem već da će to za­du­ži­ti dru­gi lju­di, a da će mo­ji sa­mo da oma­so­ve skup. Dao mi je 15.000 eura za oruž­je. Do­go­vor je bio da se ču­je­mo, a ja sam raz­mi­šljao dva da­na šta je naj­bo­lje da ura­dim. Ja sam po­li­ca­jac u pen­zi­ji i svje­stan sam šta je 10 du­gih ci­je­vi i 3.000 me­ta­ka.
– To oruž­je o kom sam vam pri­čao ko­šta od 400 do 450 eura po ko­ma­du. Po­šao sam na Ko­so­vo, sve or­ga­ni­zo­vao i na­ba­vio oruž­je po upu­ti­ma Alek­san­dra Sin­đe­li­ća. Mi­li­vo­je Kat­nić mi je ka­zao da to oruž­je uzmem i uni­štim. Od Sin­đe­li­ća sam tra­žio još nov­ca za oruž­je i is­pri­čao mu da sam bio u Cr­noj Go­ri, da sam na­šao ku­ću gdje ću to oruž­je uskla­di­šti­ti, na­šta mi je on od­go­vo­rio od­lič­no i dao mi još 15.000 eura – ka­zao je Ve­li­mi­ro­vić.
Ka­da je Sin­đe­lić re­kao da to oruž­je tre­ba da se pre­ba­ci pre­ko gra­ni­ce, Ve­li­mi­ro­vić je to pre­nio cr­no­gor­skom tu­ži­o­cu, ko­ji ga je upu­tio da pri­hva­ti taj plan, a po­tom isto to oruž­je ras­klo­pi i ba­ci u je­ze­ro, što je i uči­nio.
– Ka­ko sam imao na­log od Sin­đe­li­ća da sli­kam oruž­je ko­je pre­ba­cim u Cr­nu Go­ru i po­ša­ljem mu fo­to­gra­fi­ju, ni­sam imao dru­gu mo­guć­nost već da oruž­je ko­je mi je tu­ži­la­štvo pri­pre­mi­lo u Cr­noj Go­ri, iz re­zer­vi u ma­ga­ci­nu, sli­kam i po­ša­ljem Sin­đe­li­ću. Na­kon to­ga sa­stao sam se sa Sin­đe­li­ćem u Be­o­gra­du, gdje mi je po­ka­zao opre­mu ko­ja je, ta­ko­đe, tre­ba­lo da se is­po­ru­či za Cr­nu Go­ru. Ta­da mi je iz­nio kom­ple­tan plan ka­ko bi se iz­veo na­vod­ni te­ro­ri­stič­ki na­pad na dan iz­bo­ra u Cr­noj Go­ri – ka­zao je po­li­ca­jac u pen­zi­ji Mir­ko Ve­li­mi­ro­vić.
Ve­li­mi­ro­vić je ka­zao da je nje­gov za­da­tak bio da po­no­vo do­đe u Pod­go­ri­cu i na­đe pro­sto­ri­ju i lju­de ko­ji bi se tu smje­sti­li.
– Po po­vrat­ku u Sr­bi­ju Sin­đe­lić mi je re­kao da tre­ba da me upo­zna sa ko­man­di­ri­ma gru­pa ko­jih ima vi­še, a on­da mi je re­kao da po­no­vo mo­ram da se vra­tim u Cr­nu Go­ru zbog „spe­ci­jal­nog te­le­fo­na” ko­ji ne mo­že da se pri­slu­šku­je i da ga po­ne­sem čo­vje­ku ko­ji će bi­ti glav­ni za te gru­pe. Sin­đe­lić mi je ka­zao da ga dam Ni­ko­li u Cr­noj Go­ri i da mu pre­dam oruž­je za ko­je je ši­fra bi­la „ra­ki­ja”. Ta­ko­đe, re­kao mi je da pre­ko tog te­le­fo­na, ko­ji je imao dva bro­ja, mo­gu sve otvo­re­no. Bio je broj 06 i 69 i da nje­ga zo­vem, a 6 da ne okre­ćem.
– Po do­la­sku u Cr­nu Go­ru če­kao sam da me na­zo­ve taj Ni­ko­la, to je bio 15. ok­to­bar u ju­tar­njim sa­ti­ma i do 12 ili 1 ni­je me zvao. Po­zvao sam Sin­đe­li­ća i re­kao da mi se čo­vjek ne ja­vlja. Bio sam ma­lo ner­vo­zan pa sam gre­škom okre­nuo 6, a sa dru­ge stra­ne oda­zvao mi se glas čo­vje­ka ko­ji je go­vo­rio na ru­skom. Dje­li­mič­no sam ga ra­zu­mio. Ka­da sam uspio da us­po­sta­vim kon­takt sa Sin­đe­li­ćem, ovaj mi je od­go­vo­rio: „Čo­vje­če, ski­ni se sa tog te­le­fo­na”. Ja­vi­ću ti se. Ču­će­mo se. Ni­ko­la mi se ja­vio tek u ve­čer­njim sa­ti­ma. Uve­če oko 10.20 na­pi­sao mi je po­ru­ku na moj te­le­fon da se na­đe­mo is­pred tr­žnog cen­tra Del­ta si­ti.
Čuo sam se sa Sin­đom, ko­ji mi je re­kao da Ni­ko­li pre­dam te­le­fon i klju­če­ve od „ra­ki­je”. Re­kao mi je i da će Ni­ko­la da upra­vlja „na­ši­ma” na pro­test­nom sku­pu da se ne ra­si­pa­ju lju­di ko­ji će bi­ti ta­mo i da tra­ki­ce ve­že­mo na ra­me da to ne bu­de pre­vi­še uoč­lji­vo ra­di zna­ka ras­po­zna­va­nja. Ovi lju­di ko­ji bu­du u uni­for­mi slič­noj cr­no­gor­skoj po­li­ci­ji ući će u Skup­šti­nu, uhap­si­ti Mi­la Đu­ka­no­vi­ća i da će ima­ti na­gra­du onaj ko to uči­ni.
Po­zvao me Sin­đe­lić i re­kao mi: „Čo­vjek je iza te­be, ima ma­lu bra­di­cu”. Okre­nuo sam se i pre­po­znao da se ra­di o Bra­ti­sla­vu Di­ki­ću, pr­vom čo­vje­ku srp­ske žan­dar­me­ri­je. Znao sam ga sa te­le­vi­zi­je. Že­na ko­ja je bi­la sa njim u dru­štvu po­šla je u ko­la, a mi smo osta­li sa­mi. Re­kao sam mu da tre­ba da mu pre­dam klju­če­ve i oruž­je. Od­go­vo­rio je „pa on je lud”.
Na­kon to­ga u raz­go­vo­ru me pi­tao ko­li­ko imam lju­di, a za­tim smo po­šli da mu po­ka­žem gdje se na­la­zi ku­ća u ko­joj je smje­šte­no oruž­je. Re­kao mi je ne­ka vi­dje­ću ja „ra­ki­ju”, stao mi je kod ben­zin­ske pum­pe jer sam ja tre­bao da se vra­tim za Sr­bi­ju, a na­kon to­ga sam uhap­šen – is­pri­čao je ju­če Ve­li­mi­ro­vić.
U na­stav­ku su­đe­nja Ve­li­mi­ro­vić je od­go­va­rao na pi­ta­nja tu­ži­o­ca Ča­đe­no­vi­ća. Ob­ja­snio je da je pri­li­kom su­sre­ta sa Sin­đe­li­ćem u Be­o­gra­du, ka­da je vi­dio pri­pre­mlje­nu opre­mu, iz­me­đu osta­log, pri­mi­je­tio i dron ko­ji je tre­ba­lo da sni­ma kom­ple­tan te­ren Skup­šti­ne, sva de­ša­va­nja na dan iz­bo­ra. Ta­da mu je Sin­đe­lić re­kao da ne­ma pu­no lju­di an­ga­žo­va­nih na obez­bje­đe­nju, ali da cr­no­gor­ska po­li­ci­ja ima svo­je je­di­ni­ce u tu svr­hu ko­je su smje­šte­ne na Zla­ti­ci. Ve­li­mi­ro­vić je tvr­dio da lju­di ko­je je on do­veo u Cr­nu Go­ru ni­je­su zna­li za ovaj plan. Nji­hov za­da­tak je bio da bu­du na pro­te­stu i to je sve. Ka­zao je, iz­me­đu osta­log, i da po­zna­je Alek­san­dra Alek­si­ća iz Šap­ca i da je tom čo­vje­ku dao no­vac da do­đe na pro­test u Cr­nu Go­ru. Ka­zao je i to da ne zna tač­no ko je tre­ba­lo da or­ga­ni­zu­je pro­test, ali mu je Sin­đe­lić re­kao da tu po­sto­je mno­go ja­ki lju­di u Cr­noj Go­ri, ali da ima i lju­di sa stra­ne. Na nje­go­vo in­si­sti­ra­nje da bli­že sa­zna o ko­me se ra­di, Sin­đe­lić mu je ma­lo ner­vo­zno od­go­vo­rio da se ra­di o po­li­ti­ča­ri­ma i ovi­ma iz DF-a.
Iz­ja­šnja­va­ju­ći se o oruž­ju ko­je je uni­štio ka­zao je da je to ura­dio po na­lo­gu spe­ci­jal­nog tu­ži­o­ca, te da je to oruž­je tre­ba­lo da se do­pre­mi ka­mi­o­nom sa du­plim dnom i par­ki­ra bli­zu Skup­šti­ne. Sa nji­ma je tre­ba­lo da se na­o­ru­ža­ju lju­di oko 23 sa­ta. Ve­li­mi­ro­vić je tvr­dio da je tra­žio po­li­graf i da je ovaj do­ga­đaj pri­ja­vio cr­no­gor­skoj po­li­ci­ji iz pa­tri­ot­skih raz­lo­ga. Ka­zao je da je že­lio da za­šti­ti ovaj na­rod i da sve što je ura­dio ura­dio svo­jom vo­ljom. Iz­me­đu osta­log is­pri­čao je da je Sin­đe­lić jed­nom pri­li­kom re­kao da ima ne­ko iz­nad njih, da iza sve­ga sto­je ja­ki lju­di i da mo­že la­ko gla­va da se iz­gu­bi.

(Dan)