NELOGIČNOSTI U SLUČAJU „DRŽAVNI UDAR”: U januaru ove godine dogovarali terorizam od prošle godine

Prilikom potpisivanja sporazuma o priznanju krivice o učešću u državnom udaru 16.oktobra prošle godine srp­skih dr­ža­vlja­na – Alek­san­dra Alek­sića, Pe­ri­ce An­drića i Mi­loša Aći­mo­vića, kao jedan od dokaza predstavljen je i transkript razgovora između Mi­hai­la Ča­đe­no­vi­ća sa li­de­rom DF-a An­dri­jom Man­di­ćem i Slavenom Radunovićem. U Višem sudu u Podgorici su objelodanjeni razgovori njih trojice, vođeni 16. i 26. januara ove godine, u kojima se ne govori o državnom udaru, niti o tom vremenskom periodu, već kako se dogovaraju da se vide tog dana.
U raz­go­vo­ru oba­vlje­nom 26. ja­nu­a­ra ove go­di­ne, Man­dić tra­ži od svog vo­za­ča Ča­đe­no­vi­ća, ko­ji je to­kom pro­šle ne­dje­lje uhap­šen zbog stva­ra­nja navodne kri­mi­na­la­ne or­ga­ni­za­ci­je, da se na­đu ne­gdje i raz­go­va­ra­ju. Čuo se i raz­go­vor Ča­đe­no­vi­ća sa Sla­ve­nom Ra­du­no­vi­ćem od 16. ja­nu­a­ra ove godine. U tom raz­go­vo­ru Ra­du­no­vić mu sa­op­šta­va da se čuo sa bra­tom ko­ji je da­le­ko i tra­ži od Ča­đe­no­vi­ća da se na­đu bez mo­bil­nih te­le­fo­na i van auta.
– Ne­moj ni­kom ši­ri­ti da­lje pri­ču, tre­ba da raz­go­va­ra­mo. Osta­vi mo­bil­ne te­le­fo­ne ku­ći, tek on­da mo­že­mo da raz­go­va­ra­mo… – ka­zao je Ra­du­no­vić u te­le­fon­skom raz­go­vo­ru sa Ča­đe­no­vi­ćem.
– Mo­že­mo i u ku­ći da raz­go­va­ra­mo – ka­zao je Ča­đe­no­vić.
Ova­kvo ko­mu­ni­ci­ra­nje, za spe­ci­jal­nog tu­žioca Sa­šu Ča­đe­no­vića ni­je uobi­ča­je­no, pa je i ovaj transkript iako nema veze sa osobama koje su juče potpisivale sporazum uvršten među dokaze.
Pred­sjed­nik pod­go­rič­kog Vi­šeg su­da Bo­ris Sa­vić usvo­jio je spo­ra­zu­me o pri­zna­nju kri­vi­ce ko­je su sa Spe­ci­jal­nim tu­ži­la­štvom pot­pi­sa­la tro­ji­ca srp­skih dr­ža­vlja­na, op­tu­že­na da su dio gru­pe ko­ja je navodno pla­ni­ra­la te­ro­ri­stič­ke na­pa­de u Cr­noj Go­ri na dan par­la­men­tar­nih iz­bo­ra. Po tim spo­ra­zu­mi­ma, op­tu­že­ni su osu­đe­ni na po pet mje­se­ci za­tvo­ra.
Pri­zna­nje kri­vi­ce, audio-is­kaz svje­do­ka, kao i te­le­fon­ski raz­go­vo­ri pri­ba­vlje­ni mje­ra­ma taj­nog nad­zo­ra, dio su do­ka­za ko­je je su­di­ja Sa­vić iz­veo to­kom ro­či­šta. Op­tu­že­ni su u sud­ni­ci Vi­šeg su­da po­no­vi­li da su u Cr­nu Go­ru do­šli ka­ko bi po­ku­ša­li na­sil­no da uđu u zgradu Skup­šti­ne. Alek­sić i An­drić su ob­ja­sni­li da su po­ziv i no­vac za put do­bi­li od Mir­ka Ve­li­mi­ro­vi­ća, dok je Aći­mo­vić u Cr­nu Go­ru do­šao na po­ziv op­tu­že­nog Alek­si­ća.
Na­kon nji­ho­vog pri­zna­nja od­slu­šan je audio-za­pis srp­skog bez­bjed­nja­ka Slav­ka Ni­ki­ća, ko­jeg je srp­sko tu­ži­la­štvo sa­slu­ša­lo 19. ja­nu­a­ra. Na­kon što mu je tu­ži­lac po­ka­zao ne­ko­li­ko fo­to­gra­fi­ja na ko­ji­ma je je­di­no pre­po­znao Ana­ni­ja Ni­ki­ća, ko­jeg cr­no­gor­sko tu­ži­la­štvo, ta­ko­đe, sum­nji­či za stva­ra­nje kri­mi­nal­ne or­ga­ni­za­ci­je, kao oso­bu ko­ja je do­la­zi­la kod nje­ga sa, ka­ko ga je na­zvao, la­žnim Ru­som, da ga pi­ta­ju mo­že li ne­što da ura­di u Cr­noj Go­ri što bi iza­zva­lo pa­žnju jav­no­sti. Ovaj svje­dok je do u de­ta­lje opi­sao su­sret sa tim oso­ba­ma, ali ni­je mo­gao da se sje­ti ka­da se sa nji­ma sa­stao. Do­dao je da je, zbog sum­nje da mu ne­ko ne­što spre­ma, za­mo­lio pri­ja­te­lja da fo­to­gra­fi­še vo­zi­lo ko­jim su na­vod­no do­šli Ni­kić i iz­vje­sni Rus te da je ka­sni­jim pro­vje­ra­ma utvr­dio da „re­no flu­en­ca” cr­ne bo­je, pre­ma jed­nom iz­vo­ru, pri­pa­da iz­vje­snom Al­ban­cu iz Tu­zi, dok mu je dru­gi iz­vor ka­zao da je to vo­zi­lo An­dri­je Man­di­ća. Do­dao je i da je ta­da pr­vi put čuo za Man­di­ća da je po­li­ti­čar. Ovaj svje­dok je po­ja­snio i da ne vo­li Mi­la Đu­ka­no­vi­ća ni nje­go­ve na­stu­pe, ali da bi bez ob­zi­ra na to sve od­mah pri­ja­vio nad­le­žnim or­ga­ni­ma da je znao da iko že­li da „ba­ci ka­men na nje­ga”. Do­dao je i da ne mo­že da opi­še ko­li­ko mu je žao ge­ne­ra­la Bra­ti­sla­va Di­ki­ća, ali sa­mo iz raz­lo­ga – što je do­zvo­lio se­bi ta­kvu bla­ma­žu.
Slav­ko Ni­kić tvr­dio je pred tu­ži­o­cem da Sin­đe­li­ća ni­ka­da ni­je vi­dio dok Di­ki­ća po­zna­je pre­ko slu­žbe jer su jed­nom pri­li­kom sa­ra­đi­va­li, ali se ni­ka­da ni­je­su dru­ži­li. Ni­kić je kod tu­ži­o­ca sa­slu­ša­van po­vo­dom in­ter­vjua ko­ji je dao jed­noj sr­bi­jan­skoj te­le­vi­zi­ji u ve­zi sa sa­zna­nji­ma o do­ga­đa­ji­ma u Cr­noj Go­ri na dan iz­bo­ra 16. ok­to­bra. Tom pri­li­kom je ne­gi­rao bi­lo ka­kvu ko­mu­ni­ka­ci­ju sa dr­žav­nim or­ga­ni­ma Ru­ske Fe­de­ra­ci­je i is­pri­čao da je kao pred­sjed­nik srp­skih ve­te­ra­na i do­bro­vo­lja­ca pro­šle go­di­ne bo­ra­vio u Mo­skvi, za­jed­no sa Vo­jom Vi­da­ko­vi­ćem, ko­ji je ta­mo bio u svoj­stvu pre­vo­di­o­ca.
Is­pri­čao je i da ga je u kan­ce­la­ri­ji udru­že­nja na Vi­di­kov­cu na nje­gov mo­bil­ni te­le­fon po­zvao iz­vje­sni Ni­no Ni­kić iz Pod­go­ri­ce i sa­op­štio mu da ne­ki lju­di iz Ru­si­je že­le da se vi­de sa njim.
– Pri­stao sam da se sret­ne­mo ne zna­ju­ći iz kog raz­lo­ga že­le su­sret sa mnom. Me­đu­tim, kao čo­vjek ko­ji je du­go ra­dio u slu­žbi, opre­za ra­di, po­slao sam svog čo­vje­ka da vi­di o ko­me se ra­di i da is­pred zgra­de fo­to­gra­fi­še auto­mo­bil ko­jim su ta li­ca do­šla. Čo­vjek ko­ji je sli­kao je ne­ko iz sa­svim še­sna­e­ste pri­če – Bo­žo Vu­ja­čić, a ra­di­lo se o cr­nom auto­mo­bi­lu „re­no flu­en­ca”, sa ja­sno vi­dlji­vim re­gi­star­skim ozna­ka­ma. Na tom snim­ku se ne vi­di ko se na­la­zi u vo­zi­lu – ka­zao je on.
U kan­ce­la­ri­ju su, ka­ko tvr­di, ušla dva čo­vje­ka od ko­jih je je­dan bio Ni­no, dok je dru­gi mu­ška­rac, mr­šav i u vi­jet­nam­ci, li­čio na sve dru­go osim na Ru­sa.
– Tra­ži­li su da raz­go­va­ra­mo na­sa­mo. Ni­kić je tvr­dio da je du­go ra­dio u Ru­si­ji dok je za dru­gog ka­zao da je pri­pad­nik ru­ske slu­žbe za spe­ci­jal­ne za­dat­ke a dje­lo­va­lo mi je čud­no jer sa tom slu­žbom ni­ka­da ni­je­sam imao kon­tak­te. Pi­ta­li su da li bih mo­gao da ura­dim ne­što na te­ri­to­ri­ji Cr­ne Go­re što bi iza­zva­lo ve­li­ko in­te­re­so­va­nje jav­no­sti. Po­ku­ša­li su da me zlo­u­po­tri­je­be i da sam pri­stao da­nas bih bio na mje­stu Di­ki­ća. Žao mi je što je taj čo­vjek do­ži­vio ta­kvu bla­ma­žu i što je tom pri­li­kom ba­če­na lja­ga na sr­bi­jan­ski MUP – is­pri­čao je svje­dok.
Ka­zao je da ima sa­mo srp­sko dr­ža­vljan­stvo i da je tra­žio cr­no­gor­sko, ali ot­kad je na vlast do­šao Mi­lo Đu­ka­no­vić ni­je htio da mu ga da „pa da će u lad­nu Mo­ra­ču”.
Svje­dok je tvr­dio i ka­ko ni­je znao šta se tač­no spre­ma u Cr­noj Go­ri jer bi u su­prot­nom uči­nio sve da to spri­je­či.

(Dan)