EURO MODEL ZA POČETNIKE (4): „Grčki scenario“ ili prazno plašenje – da li Crna Gora ponavlja mehanizam koji je Grčku odveo bankrot?

Da li nas bespotrebno straše “grčkim scenarijom”?

Crna Gora danas nije Grčka iz 2009. godine. Nema ni približno isti javni dug, budžetski deficit niti razmjere fiskalne krize. Ali poređenje nije besmisleno ako se ne porede konačne brojke, već put kojim se do njih dolazi. Grčka je godinama povećavala plate, penzije i javnu potrošnju brže nego produktivnost, razliku pokrivala jeftinim zaduživanjem, podsticala potrošnju i uvoz, a fiskalne prihode koje je taj bum stvarao tretirala kao trajne.

Kada su kreditori izgubili povjerenje, nije više bilo dovoljno novih kredita da se fiskalna bahatost finansira. Crna Gora sada najavljuje novi veliki rast zarada, prihvata deficit od 4–5 odsto BDP-a u 2027, već ima visok spoljnotrgovinski odnosno deficit tekućeg računa, a IMF je prije najave Euro modela upozorio da zarade moraju ponovo biti povezane sa produktivnošću i da rast mase plata javnog sektora treba ograničiti. To još nije grčki scenario.

Ali jesu tačno one varijable koje treba pratiti da bi se vidjelo da li mu se zemlja približava.

Grčka nije bankrotirala jednog jutra zato što je previše povećala jednu platu, penziju ili socijalno davanje.

Kriza se stvarala gotovo deceniju.

Nakon ulaska u eurozonu 2001. godine Grčka je dobila pristup znatno jeftinijem kapitalu. Kamate su pale, država se lakše zaduživala, kreditiranje je ubrzano, a domaća potrošnja rasla.

Problem nije bio samo u tome što je država uzimala kredit.

Problem je bio za šta je taj prostor korišćen i koliko je ekonomija istovremeno postajala produktivnija.

IMF je naknadno izračunao da su od ulaska u eurozonu do pred samu krizu penzije i socijalni transferi u Grčkoj povećani za oko sedam procentnih poena BDP-a, dok je masa zarada javnog sektora porasla za još oko tri procentna poena BDP-a. Budžetski deficit, koji je 2000. bio oko četiri odsto BDP-a, 2009. prešao je 15 odsto.

Grčka nije doživjela dužnički slom zato što je jednog dana povećala plate ili penzije. Problem je nastajao godinama: država je sve veći dio onoga što zemlja proizvede trošila na javne plate, penzije i socijalne transfere, dok proizvodnja i produktivnost nijesu rasle dovoljno brzo da taj standard finansiraju.

Crna Gora još nije ni blizu takvog pomjeranja, ali VOP računica pokazuje nešto što se ne smije ignorisati: samo od 2022. do 2025. izdaci za penzije porasli su sa oko 470 na gotovo 797 miliona eura, ostala socijalna prava sa oko 197 na 311 miliona, dok je fond bruto zarada centralnog budžeta porastao sa oko 542 na 687 miliona eura. Zajedno, ove tri velike tekuće obaveze porasle su za skoro 585 miliona eura za samo tri godine.

A od 2027. na taj račun dolazi Euro model.

Šta znači „procentni poen BDP-a“?

BDP je, najjednostavnije rečeno, vrijednost svega što jedna ekonomija proizvede za godinu dana. Ako Crna Gora proizvede vrijednost od 100 eura, a država za penzije potroši osam eura, penzije predstavljaju 8 odsto BDP-a. Ako nekoliko godina kasnije na penzije odlazi deset eura od svakih 100 koje zemlja proizvede, njihov udio je porastao sa 8 na 10 odsto BDP-a.

To nije rast od dva odsto. To je rast od: dva procentna poena BDP-a.

Drugim riječima, država je za tu istu obavezu zauzela dva dodatna eura od svakih 100 eura koje ekonomija stvori. U zemlji sa BDP-om od osam milijardi eura samo jedan procentni poen BDP-a vrijedi približno 80 miliona eura godišnje. Zato ekonomisti procentne poene BDP-a gledaju mnogo ozbiljnije od običnog procentualnog rasta nekog rashoda.

Da se vratimo Grčkoj: država je izgledala bogatije. I građani su izgledali bogatije.

Plate su rasle. Potrošnja je rasla. Poreski prihodi su rasli.

I upravo je to dio grčke priče koji je danas najvažniji.

Rast potrošnje godinama je skrivao problem

Veća državna potrošnja povećavala je prihode domaćinstava. Veći prihodi podizali su potrošnju. Veća potrošnja donosila je više poreskih prihoda državi. Na prvi pogled, sistem je radio.

Ali je veliki dio te potrošnje odlazio na uvoz, a ne na povećanje grčke proizvodnje. IMF je kasnije opisao taj mehanizam vrlo precizno: fiskalna ekspanzija finansirana spoljnim zaduživanjem povećavala je privatne prihode i potrošnju, a poreski prihodi nastali u tom bumu prikrivali su pravi strukturni fiskalni jaz.

Istovremeno su plate rasle brže od produktivnosti. Nominalni jedinični troškovi rada u Grčkoj porasli su od 2001. do 2009. približno 50 odsto, naspram oko 20 odsto u eurozoni. Konkurentnost je slabila, a deficit tekućeg računa 2008. dostigao je oko 14,5 odsto BDP-a.

Drugim riječima: Grci su mogli da kupuju sve više, ali grčka ekonomija nije proizvodila dovoljno više da taj standard dugoročno finansira. Razlika se pokrivala spoljnim novcem.

A šta se od 2022. dogodilo u Crnoj Gori?

Za poređenje smo uzeli tri velike tekuće obaveze države bruto zarade, penzije i ostale socijalne transfere. Važno je ponoviti: penzije su u crnogorskom budžetu formalno dio kategorije „transferi za socijalnu zaštitu“. Zato smo ih iz te kategorije izdvojili i računali posebno, da ih ne bismo dvaput sabrali.

2022. godine

Završni račun budžeta pokazuje:

• bruto zarade i doprinosi na teret poslodavca: 542,5 miliona €
• penzije i druga prava iz PIO: 470,1 milion €
• ostali transferi za socijalnu zaštitu, nakon izdvajanja PIO: oko 197,2 miliona €.

Ukupno oko 1,210 milijardi eura. BDP Crne Gore 2022. iznosio je približno 5,924 milijarde eura.

Dakle, samo ove tri kategorije uzimale su približno 20,4% BDP-a. 

Od svakih 100 eura koje je Crna Gora proizvela, nešto više od 20 eura išlo je na bruto zarade koje finansira centralni budžet, penzije i druge socijalne transfere.

---

Tri godine kasnije – račun je mnogo veći

U 2025. godini bruto zarade centralnog budžeta dostigle su oko 687 miliona eura.

Fond PIO je za penzije i druga prava isplatio: 796,7 miliona eura.

Ukupni transferi za socijalnu zaštitu iznosili su 1,1076 milijardi eura. Kada iz njih izdvojimo 796,7 miliona prava iz PIO, ostaje približno:

310,9 miliona eura ostalih socijalnih i srodnih prava.  Ukupno: 687 + 796,7 + 310,9 = približno 1,795 milijardi eura. BDP Crne Gore 2025. iznosio je 8,269 milijardi eura.

Te tri grupe rashoda zato su predstavljale oko 21,7% BDP-a.

Šta se promijenilo od 2022. do 2025.

*Socijalna i druga prava iz budžetske kategorije transfera za socijalnu zaštitu, bez izdvojenih prava PIO.

Za samo tri godine ove tri kategorije porasle su gotovo 585 miliona eura godišnje. Odnosno oko 48%.

Ekonomija je u istom periodu nominalno porasla sa 5,924 na 8,269 milijardi eura, odnosno oko 40%.

Rashodi za ove tri velike tekuće obaveze rasli su brže od nominalne veličine ekonomije.

Zbog toga je njihov zajednički udio porastao sa oko 20,4% na 21,7% BDP-a, odnosno za oko 1,3 procentna poena BDP-a.

Najviše su eksplodirale penzije

Tu je promjena posebno velika. Penzije i druga prava iz PIO: 2022: 470,1 miliona €; 2025: 796,7 miliona €

Povećanje: 326,6 miliona eura – skoro 70%. Njihov udio u ekonomiji povećan je sa približno 7,9% BDP-a na 9,6% BDP-a. Dakle: +1,7 procentnih poena BDP-a za samo tri godine.

To znači da je 2022. od svakih 100 eura proizvedenih u zemlji oko osam eura odlazilo na prava PIO. Tri godine kasnije odlazi gotovo deset. To je upravo vrsta pokazatelja koju moramo gledati kada pravimo poređenje sa Grčkom.

Socijalna prava takođe rastu brže od ekonomije

Kada penzije izdvojimo, ostali transferi za socijalnu zaštitu rastu približno sa 197 miliona na 311 miliona eura.

To je povećanje od oko: 58%. Njihov udio u BDP-u raste sa približno 3,3% na 3,8%.

Bruto zarade daju drugačiju sliku

Bruto zarade centralnog budžeta jesu nominalno porasle sa 542,5 na 687 miliona eura odnosno oko 27%.

Ali pošto je nominalni BDP u međuvremenu rastao još brže, njihov udio u ekonomiji se smanjio sa približno 9,2% BDP-a na 8,3% BDP-a. Ovo je veoma važno za objektivnost poređenja.

Crna Gora do kraja 2025. nije ponovila grčki obrazac kod plata javnog sektora.

Naprotiv – njihov udio u BDP-u je pao. Glavni rast opterećenja do sada dolazi iz penzija i socijalnih transfera.

Pa gdje je onda problem sa Euro modelom?

Problem počinje od 2027.

Jer se na sistem u kojem su penzije i ostala socijalna prava već za samo tri godine povećala za oko 2,1 procentni poen BDP-a, sada dodaje novi trajni rast plata i dodatni rast penzija.

Minimalne zarade treba da postanu 1.000, 1.250 i 1.400 eura. I taj minimum važi i za veliki dio javnog sektora. Drugim riječima: ono što do sada nije raslo kao udio BDP-a – masa javnih zarada – sada dobija novi impuls.

A penzijski račun ne nestaje. Naprotiv, Vlada najavljuje veću minimalnu penziju i četiri usklađivanja godišnje od 2027.

Istovremeno se ukida i preostali doprinos zaposlenog za PIO, što znači da se penzijski sistem sve više mora oslanjati na opštu fiskalnu sposobnost države.

Tu je prava tačka poređenja sa Grčkom.

Crna Gora nije Grčka – ali matematika je ista za sve države

Grčka je između ulaska u euro i krize povećala penzije i socijalne transfere za približno +7 procentnih poena BDP-a i javne zarade za +3 procentna poena BDP-a.

Crna Gora je od 2022. do 2025. kod tri posmatrane kategorije zajedno povećala opterećenje za oko +1,3 procentna poena BDP-a.

Dakle, nijesmo u grčkoj situaciji. Ali nijesmo ni na početnoj tački. A posebno je važno što penzije i socijalna prava već idu naviše, dok Euro model od 2027. potencijalno podiže i treću veliku komponentu – javne zarade.

Zašto jedan procentni poen postaje ozbiljan novac

Ako crnogorski BDP bude oko devet milijardi eura, jedan procentni poen BDP-a = oko 90 miliona eura godišnje. Tri procentna poena – oko 270 miliona. Pet – 450 miliona.

Deset – 900 miliona eura godišnje. Zato grčkih deset dodatnih procentnih poena nijesu apstraktna ekonomska terminologija.

To znači da je država tokom godina morala pronaći ogroman novi izvor novca svake godine samo da nastavi da plaća obaveze koje je jednom povećala. Kada domaća ekonomija više nije mogla da proizvede dovoljno, razlika je pokrivana dugom.

A dug ne plaća „država“ – plaća ga buduća ekonomija

Ovo je možda najjednostavnija lekcija Grčke. Ako država nema dovoljno prihoda, ona može pozajmiti. Firma to ne može raditi beskonačno. Ni država ne može.

Kredit danas znači glavnica + kamata sjutra. A odakle država uzima novac za vraćanje?  Iz budućeg PDV-a, poreza na dobit, poreza na dohodak, akciza, naknada i drugih prihoda.

Dakle ponovo iz privrede i potrošnje građana.

Ako se privreda u međuvremenu razvila, povećala produktivnost i izvoz – veći dug može biti podnošljiv. Ako nije, isti broj firmi i zaposlenih mora da finansira veće plate + veće penzije + socijalna prava + tadašnju državu + kamate + stare dugove. Tada porezi ili dug počinju da guše prostor za investicije, profit, zapošljavanje i razvoj.

Sve funkcioniše dok neko želi da vam pozajmljuje

Do 2009. javni dug Grčke približio se odnosno, nakon kasnijih revizija, dostigao oko 130 odsto BDP-a.

Budžetski deficit bio je oko 15,5 odsto BDP-a. Deficit tekućeg računa bio je dvocifren.

A tržišta su konačno shvatila da ranije objavljeni fiskalni podaci ozbiljno potcjenjuju stvarni problem. Povjerenje je palo, cijena zaduživanja eksplodirala i država je izgubila normalan pristup finansijskim tržištima.

Tada se dogodilo ono što je godinama odlagano. Ako više ne možete uzeti novi kredit da finansirate postojeći nivo rashoda i refinansirate stari dug, račun se mora zatvoriti odmah.

Grčka je morala da smanjuje plate i penzije, podiže poreze, smanjuje državnu potrošnju i prolazi kroz dramatičnu unutrašnju devalvaciju.

Ekonomija je pretrpjela ogromnu recesiju. To je ono što danas podrazumijevamo pod „grčkim scenarijem“.

Ne veliku platu. Ne čak ni sam veliki dug. Nego trenutak kada zemlja više ne može da finansira način života i javnu potrošnju koje je godinama održavala kreditima.

Crna Gora nije Grčka 2009., ali…

U julu ove godine Vlada je projektovala javni dug od oko 68 odsto BDP-a u 2026, prvenstveno zbog pretfinansiranja velikih obaveza koje dospijevaju 2027, uključujući euroobveznicu od 750 miliona eura.

Vlada očekuje da nakon toga odnos duga prema BDP-u počne da pada i da 2029. završi na 59,9 odsto BDP-a. Budžetski deficit je u istim smjernicama projektovan na 3,7 odsto BDP-a u 2026. i 3,2 odsto u 2029.

I to je najvažniji argument protiv olakog korišćenja izraza „grčki scenario“.

Ali samo dva mjeseca nakon usvajanja tih fiskalnih smjernica Vlada je najavila Euro model.

Minimalne zarade od januara treba da budu 1.000 eura za radna mjesta sa osnovnim i nižim obrazovanjem, 1.250 sa srednjim i 1.400 sa visokim obrazovanjem. Istovremeno je premijer najavio da će 2027. biti „tranziciona godina“ sa deficitom od oko 4–5 odsto BDP-a, uz očekivanje da se već 2028. deficit vrati na oko tri odsto.

I tu poređenje sa Grčkom postaje relevantno. Ne zbog konačnih brojki.

Nego zbog smjera ekonomskog mehanizma.

Prvi alarm: Crna Gora već raste prvenstveno kroz potrošnju

IMF već upozorava da crnogorska ekonomija mora da se rebalansira od potrošnje prema proizvodnji i investicijama.

Deficit tekućeg računa procijenjen je na oko 18 odsto BDP-a u 2025., a IMF očekuje da i u srednjem roku ostane veoma visok – oko 15 odsto BDP-a – ukoliko se ekonomija značajno ne diversifikuje.  To znači da Crna Gora već troši znatno više robe i usluga iz inostranstva nego što kroz izvoz i druge tekuće prilive zarađuje.

I IMF je već našao direktnu vezu sa prethodnim reformama zarada. U analizi Evropa sad 1 i 2 navodi da su povećanje minimalne zarade i smanjenje doprinosa povećali domaću tražnju i uvoz, posebno hrane, odjeće, aparata i vozila. IMF taj proces eksplicitno opisuje kao dio problema „dvostrukog deficita“ – istovremenog pogoršanja fiskalnog i spoljnog bilansa.

Euro model treba da doda novi, mnogo veći impuls raspoloživom dohotku. To znači da će dio dodatnih stotina miliona eura završiti u telefonima, automobilima, hrani, odjeći, gorivu, opremi i drugim proizvodima koji se velikim dijelom uvoze.

Građanin će biti bogatiji. Trgovina će imati veći promet. Budžet će ubrati više PDV-a.

Ali to ne znači da je Crna Gora proizvela jednako više. To je upravo razlika između rasta potrošnje i rasta proizvodne snage zemlje.

Drugi alarm: plate i produktivnost

Ovo je možda najvažnija ekonomska veza čitavog Euro modela.

Plate mogu trajno rasti samo ako iza njih dugoročno stoji dovoljno proizvodnje i produktivnosti. IMF je Crnoj Gori već u 2025. vrlo eksplicitno preporučio da se ponovo uspostavi čvrsta veza između rasta zarada i produktivnosti, upravo kako bi se očuvala konkurentnost i izbjegla spirala plata i cijena.

To upozorenje je dato prije Euro modela. Model sada predviđa skok minimalne neto zarade: 600 na 1.000 eura za najnižu grupu, 600 na 1.250 eura za radna mjesta sa srednjom školom, 800 na 1.400 eura za visoko obrazovanje.

To su nominalni skokovi od približno 67, 108 i 75 odsto.

Crnogorska produktivnost 1. januara neće skočiti 67, 75 ili 108 odsto. Zato razlika mora biti apsorbovana negdje drugdje. Kroz poresko rasterećenje, profit firme, veće cijene, veću prodaju, automatizaciju, manji broj zaposlenih ili zatvaranje neproduktivnog poslovanja.

To smo već vidjeli u prethodnom nastavku na primjeru mikro i malih preduzeća.

Treći alarm: javni sektor

Ovdje se pojavljuje jedna vrlo zanimljiva kontradikcija. IMF je u svojoj fiskalnoj preporuci za Crnu Goru predložio da se rast ukupne mase zarada javnog sektora ograniči na stopu inflacije.

Samo ta mjera bi, prema računici IMF-a, do 2028. popravila fiskalni rezultat za oko 0,9 odsto BDP-a u odnosu na osnovni scenario.  Euro model ide u potpuno suprotnom smjeru: minimalne plate rastu i u javnom sektoru.

To samo po sebi ne dokazuje da je reforma neodrživa. Ali znači da Vlada mora pokazati odakle dolazi trajni prihod kojim će trajni novi rashod biti finansiran.

Jer jednokratni prihod može finansirati jednokratni trošak. Plata od 1.250 eura mora se platiti 2027, 2028, 2029, 2030. i svake naredne godine.

To je potpuno druga vrsta fiskalne obaveze.

Najvažnije obećanje Euro modela nije plata od 1.250 eura

Najvažnije obećanje je zapravo „2027. deficit 4–5%, 2028. ponovo oko 3%.“

Jer na tome počiva čitava logika „tranzicione godine“. Ako se 2028. zaista vrati na oko tri odsto, uz stabilan dug, rast produktivnosti, investicija i zaposlenosti, argument o „grčkom scenariju“ znatno slabi.

Ali šta ako ne bude tri? Šta ako bude ponovo četiri? A 2029. opet četiri? Tada više nemamo jednokratnu tranziciju. Imamo trajni fiskalni jaz. Ako je nominalni BDP tada približno devet do deset milijardi eura, deficit od četiri odsto predstavlja red veličine 360–400 miliona eura godišnje.

Tri godine takvog deficita stvaraju više od milijardu eura kumulativne potrebe za finansiranjem, prije nego što se uzmu u obzir refinansiranje dospjelog duga i kamate. Deficit nije isto što i povećanje bruto duga euro za euro – država ima depozite, refinansiranja i druge tokove – ali dugoročna matematika je neumoljiva ako država konstantno troši više nego što prihoduje, razliku mora finansirati.

A ko na kraju plaća državni dug?

Tu se zatvara krug. Država može pozajmiti 500 miliona. Privreda ne može. Država može tim kreditom nekoliko godina finansirati veće rashode i održavati standard. Ali država kredit ne vraća nekim sopstvenim, nezavisnim prihodom.

Glavnicu i kamatu servisira iz budućih PDV-a, poreza na dobit, poreza na dohodak, akciza, naknada i drugih javnih prihoda. A njih na kraju generišu privreda i građani. Zato zaduživanje ne rješava problem nedovoljne produktivnosti. Samo ga pomjera kroz vrijeme. Današnja potrošnja postaje buduća poreska obaveza.

Ako je ekonomija do tada postala produktivnija, problem može biti podnošljiv. Ako nije, buduća privreda mora istovremeno finansirati svoje zaposlene + tadašnji javni sektor + tadašnje penzije i socijalu + investicije + kamate i dug nastao zbog jučerašnje potrošnje.

Tu počinje spirala.

Grčka i Crna Gora: nije isto – ali neke strelice idu u istom pravcu

Izvori: IMF, Vlada Crne Gore.

Tabela pokazuje upravo ono što je važno. Crna Gora nije na mjestu na kojem je Grčka bila kada je kriza eksplodirala. Ali pojedini mehanizmi nastanka neravnoteže jesu slični.

Postoji i razlika koju Crna Gora može iskoristiti

Grčka je probleme akumulirala godinama prije nego što je tržište konačno zatvorilo slavinu.

Crna Gora može svoje rizike vidjeti unaprijed. IMF ih je već imenovao: ograničiti rast mase plata javnog sektora, povezati rast plata sa produktivnošću, smanjiti fiskalni deficit, diversifikovati ekonomiju i pomjeriti rast od potrošnje prema investicijama i izvozu.

To znači da „grčki scenario“ nije sudbina. On je scenario.

A scenariji se izbjegavaju promjenom politike prije nego što tržište nametne promjenu.

Grčka nije došla do zida kada je prvi put pozajmila novac.

Došla je do zida kada je godinama gradila sistem kojem je za nastavak funkcionisanja svake godine trebalo još novca koji njena ekonomija nije stvarala..

Nastaviće se.

(Ekipa VOP-a)