OGIJEVA TERAPEUTKINJA: Ovo što pričaju za roditelje je VELIKA SRAMOTA
“Spavao je dva sata dnevno – od 19 do 21 sat. Tokom noći su ga pazili svi u porodici uključujući sestru i brata. Te noći kada je nestao, majku je oko tri i po ujutru vjerovatno oborio san, i Ognjen je pomjerio televizor i iskočio kroz prozor na prizemlju. Ostali dio porodice je bio na selu”, kaže ona.
Dodaje da mu se sve prilagođavalo i u svemu mu se udovoljavalo.
“Bukvalno je bušio ugaonu da bi stavio neke svoje igrice. U prodavnici bi se kupovao crtać koji već ima. To što ljudi kritikuju roditelje je najveća sramota” kaže Filipović.
“Svi ljudi koji ga traže treba da znaju da on fizički potpuno normalno izgleda. A, mogao je da šeta koliko niko drugi ne može. On je bio dijete koje se sve vrijeme drži za ruku”, kaže ona.
Ognjen ne može da govori, a razumije samo osnovne stvari.
“Npr. “Ogi, sjedni” ili “Ogi, dođi”. Ipak, ništa ne bi prestajao da radi dok mu se ne kaže “ne””, objašnjava Filipović koja je s njim radila četiri godine.
Filipović žali što smo zemlja koja nema instituciju u kojoj bi djeca sa autizmom bila smještena i dodaje da u veći zemalja u inostranstvu, autisti nose narukvice sa ugrađenim GPS-om, zahvaljući kom se u svakom trenutku zna njihova lokacija.
(Cdm)
Majka sam devojke sa autizmom i znam kroz šta sve prolazi ova porodica.Moja ćerka je prestala da priča sa šest godina.Zaspi uz pomoć lekova koje prepisuje lekar.Pre osam godina na letovanju u Grčkoj,izgubili smo je iz vida u hotelu.Tražili smo je po hotelu i pronašli na spratu iznad našeg apartmana.Reči ne mogu opisati strah koji sam doživela.Ona ne govori.Saosećam sa roditelima dečaka i molim Boga da ga pronađu.Niko,ama baš niko nema prava da osuđuje roditelje i porodicu,koja ljubavlju gradi bedeme oko bolesnog deteta…
Niko nema prava osuđivati porodicu…